Nakon prvog susreta sa srednjoškolcima koji je održan u decembru 2022. godine, odazvale smo se pozivu Srednje poljoprivredno-prehrambene škole Sombor i organizovale radionicu povodom Svetskog dana poezije, koji se obeležava 21. marta.

Kada sam ugledala 40 mladih u jednoj učionici, a onda i nekoliko njihovih profesora, nisam znala šta da očekujem od radionice koja je planirana za najviše 20 đaka. Znala sam, šta god da bude, poslato mi je kao iskustvo koje moram da doživim.

Započeti radionicu sa jednim momkom koji je rekao da je ravnodušan, sa jednim kojem je dosadno, sa dvojicom između kojih sam morala da sednem (stari otrcani profesorski trik, znam :-D) i 37 drugih mladih lica koji od mene očekuju nešto – zvuči pomalo zastrašujuće. Ipak, ako si u redu sa tim da je svako iskustvo koje ti Univerzum šalje, neophodno za tebe i treba da ga doživiš, onda ta situacija ipak nije toliko strašna kao što se isprva činila.

Nakon dve radionice o emocijama i empatiji i nakon više od 60 mladih sa kojima sam razgovarala na ove teme, moram da istaknem koliko sam ponosna na njih. Kada se dotaknemo ljubavi prema sebi, shvatam da su današnji mladi mnogo više svesni neophodnosti postojanja iste. Većina njih neguje ljubav prema sebi, manje im je problem da sebe stave na prvo mesto i shvataju da je potrebno da se PRVO pobrinu za sebe. Otvoreniji su nego što smo mi bili u njihovim godinama i više se bore za sebe. Naravno, da ne idem u generalizaciju, ali smatram da je današnja omladina intuitivnija i borbenija od nas. Mislim da samo znaju koje bitke vredi vojevati, a čemu ne treba pridavati veći značaj. I baš zato, bravo za njih!

U toku radionice razgovarali smo o stvaranju, o umetnosti, o ljubavi prema sebi i prema drugima, o empatiji, o otuđenosti, o gubicima voljenih osoba. Iskoristila sam priliku da se obratim ne samo mladima, nego i profesorima i pedagozima, te da im skrenem pažnju o tome koliko smo nespretni kada se suočimo sa gubitkom – i svojim i tuđim. Razgovarali smo o tome kako se ophoditi prema učeniku koji je nekoga izgubio, sa nadom da će biti više edukacija na tu temu, za sve one koji na bilo koji način rade sa mladima.

Najlepši deo radionice usledio je kada mladi nisu želeli da se ona završi. Produžili smo naše druženje još pola sata, a mladi su, razume se, najviše uživali u poslednjoj vežbi u kojoj su jedni drugima pisali reči podrške i kada su mogli da međusobno razgovaraju, kreću se, povezuju se…

Na kraju smo zaključili, da kad se pobrinemo za sebe, možemo lakše da pomognemo drugome i da stvari nisu uvek onakve kakve se na prvi pogled čine. Volim da verujem da posle ovih radionica, svako od njih izađe sa nekom porukom koja im znači, sa znanjem da nisu sami i sa verom u sebe i u svoju snagu dok koračaju kroz život i sve izazove koje on nosi.

Ako i vi radite sa mladima od 15 do 25 godina i mislite da bi im značilo da za njih organizujemo radionicu o emocijama i empatiji, pišite mi na mejl vanjavulinsmiljic@gmail.com .