Nakon što smo prvi put predstavili moju zbirku pesama BORBA SA SVAKODNEVICOM, u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” iz Sombora i u njihovoj organizaciji (čitajte: kada ni o čemu nisam brinula :-)), trebalo je zakoračiti samostalno dalje u nove avanture i pronaći mesta gde ćemo nastaviti da pričamo o ovim važnim temama.

Korak ispred mene uvek stoji moja Tamara, ona koja se uvek seti svega o čemu bi valjalo misliti, svega što bi trebalo učiniti, sve što bi trebalo pomenuti. Bez nje ne bi bilo ni ove turneje i ne postoje reči niti gestovi kojima bih se mogla zahvaliti za količinu njene nesebične podrške na putu do mojih snova.

Kako biram mesto održavanja promocija? Postavim sebi pitanja: Gde bih ja volela da odem da ispričam svoju priču? Imam li u tom gradu neke prijatelje/poznanike/kolege? Da li me je očarao neki prostor u tom gradu/selu? Da li u tom mestu postoje ljudi koji ne poznajem, ali vidim da delimo iste vrednosti i mislim da bi ukrštanje naše energije donelo nešto lepo i nama i publici?

Prvo me je moja drugarica Ivana pitala kada ću doći u Apatin, potom sam pogledala fotografije biblioteke i istog trena sam se zaljubila u prostor. Par meseci kasnije upoznala sam direktorku Sanju Šijan i njene divne zaposlene u Narodnoj biblioteci “Miodrag Borisavljević” u Apatinu.

Naš susret bio je jako simpatičan. Nakon kiksa u Subotici (sve smo dogovorili preko telefona, pa sam se razočarala jer prostor nije bio namešten po prvobitnom planu), nisam želela da mi se ponovi isto, a kako je Apatin blizu, rešila sam da odem i lično se sve dogovorim kako bih bila zadovoljna krajnjim ishodom – celom promocijom.

Otišla sam u Apatin u 8 ujutru, a onda provela toplih pola sata ćaskajući sa meni nepoznatim ženama u čajnoj kuhinji biblioteke. U jednom trenutku, upitala sam ih: Koliki vam je kapacitet publike? Muk. Počele su da se gledaju zbunjeno i ja sam odmah znala o čemu misle. Plašile su se da neće biti publike i da ću se ja razočarati. Bile su beskrajno simpatične. Uverila sam ih da će sigurno sve biti u redu i da će biti sasvim dovoljno ljudi i dogovorili smo se da postave oko 40 stolica.

Divni ljudi popunili su svaku od njih, događaj su ispratili lokalni mediji, a uz mene su bili i moje kolege, prijatelji i poznanici. Upoznala sam i neke magične ljude, koje sam videla prvi put, a imala sam utisak da se znamo i da se prepoznajemo odvajkada. Ušli su njih dvoje, poput svetlosti. I bili su divna pritoka ove reke niz koju smo se svi zajedno hrabro spuštali jedne obične večeri u jednom malom mestu…

Suze, smeh, uzdasi i zagrljaji. Vreme koje leti i susret čiji sat proleti za jedan sekund i ostavlja nas danima posle u posebnoj emociji i osećaju zadovoljstva jer smo dirnule još pokoju dušu.

Nakon promocije, jedan zrak svetlosti rekao je nešto poput: Pa ovo nije bila promocija knjige. Ovo je bio performans.

I svi smo se nasmejali, znajući da ova međuforma koju održavamo 6 meseci, uskoro prerasta u nešto više i nešto drugačije od svega što ste do sada mogli da vidite kada odete na “promociju knjige”.

Ako vas zanima kako to izgleda, pozivam vas na susrete u decembru:

9. decembar u 19.00 časova Seoska galerija, Stanišić

15. decembar u 19.00 časova Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Grada Novog Sada, Bulevar despota Stefana 5, objekat 2 (Kineska četvrt).

Fotografije: Tatjana Jovanović