Niko nam nije rekao da moramo da rastemo, umesto toga učili su nas da trpimo. Da budemo jaki. Da izdržimo. I, mi izdržavasmo. Junački. Momački. Stoički. Uporno. Godinama.

Niko nas nije naučio jer ni njih to nisu učili. Za njih suze nisu bile OK. Za njih nije bilo vremena za emociju, niti govora o ranjivosti. Sve ono što su osećali morali su duboko da zakopaju u sebe. Pa da malo stisnu, da stane još. I još. I još. I još. I još malo. Može, može. Staće i ovo, ne brini.

Nisu ih učili, pa su oni naučeni da nas uče skroz drugačije. Nisu oni krivi za to. Pa onda krize, ratovi, borba za svaki novi dan. Trauma na traumu. Tragedija na tragediju. Crno na crno. Nisu imali snage, ali evo nas ovde. I nama je teško. Gde mi da pronađemo snagu? Leđa popustiše pred svim tuđim traumama koje strpljivo vučemo svih ovih decenija… Povismo se do zemlje. Kad ugledasmo sopstvena stopala, shvatismo da je vreme.

Vreme je za promenu. Vreme je za rast. Vreme je za pogled u nebo, a ne u stopala. No, kako se sad uspraviti kada je kičma toliko dugo i uporno savijana? Nije njima lako, ali zaista nije lako ni nama. Mi smo rešili da se uspravimo uprkos tome što uspravljanje boli.

Zašto mi niko nije rekao da prava kičma boli više nego povijena?

Mi koji smo rešili da prekinemo sve generacijske traume, zarad nas i zarad naše dece koja čekaju da ovaj nezgodan posao privedemo kraju…

Da mi je neko rekao da rast može toliko da boli, možda bih pristala da, povijena, gledam u jedan pločnik. Sreća, niko mi nije rekao da rast toliko boli i ja sam se usudila.

Šta sam uz pomoć susreta sa mojom pshioterapeutkinjom uspela da primenim, a ne samo da teorijski usvojim:

1. ODMOR je potreba svih nas i veoma je važno da ga imamo svakodnevno. Makar to bilo pola sata.
2. PRIRODA je blagotvorna i kontakt sa njom je veoma važan. Hodati bos po zemlji. Izgubiti se u šumi. Biti pokraj vode. Što češće…
3. NE SEDI NA SVOJIM POTREBAMA. Koliko često ne piješ vode, samo neka se završi sastanak. Koliko često ne odeš u wc, samo još ovo. Koliko često budeš gladna, samo da završiš još jednu obavezu…
4. NE PECAJ SE na razne udice koje svakodnevno bacaju svi ljudi oko tebe… Prođi pored njih. Plivaj, neustrašiva…
5. NE UZIMAJ TUĐE PROJEKCIJE KAO SVOJE. U svakom trenutku budi svesna šta je od onoga što osećaš tvoje, a šta tvoji bližnji projektuju na tebe. Često na nas oni koji “nas najviše vole” projektuju svoje emocije, želeći da nam ih “prodaju” kao naše. Dobro znaj šta je TVOJE, a šta ti drugi podvaljuju.
6. NAUČI DA ŽIVIŠ BEZ OGRANIČENJA. Stalno nam neko govori kako nešto ne možemo, nije red, ne treba i sl. Gde bi nam kraj bio da nam je bar malko podrške okoline i bližnjih. Usudi se da izađeš izvan okvira.
7. GREŠKE SU OK. Savršenstvo ne postoji i u tome je lepota svega. Nismo manje vredni ako grešimo.
8. SUZE SU OK. Ne trpaj u sebe sve emocije koje se plašiš da preradiš, razbolećeš se u nekom trenutku.
9. RANJIVOST JE OK. Pokazivanje ranjivosti je bolnije ljudima oko tebe, ali može biti veoma motivišuće za neke od njih. Možda im pomogneš svojim primerom i budeš podrška na putu promene.
10. VREDIŠ BEZ OBZIRA NA SVE. Ne moraš da ispunjavaš tuđa očekivanja da bi vredela. Ne moraš da budeš savršena da bi vredela. Ne moraš da imaš 72 posla da bi vredela. Nagrade ne znače da vrediš. Ne vrediš ako imaš novac. Vrediš takva kakva si. Vrediš samo jer postojiš. To je dovoljno. I budi svesna svoje vrednosti uvek.

Dodala bih još nešto. Pokušaj u tom skidanju slojeva sa stare sebe da zastaneš. Da kažeš sebi: BRAVO, BRE! Pokušaj da zabeležiš i taj trenutak promene. Da zagrliš staru sebe. Da je ne odbaciš kao da ti nikad nije služila. Naprotiv. Zahvali joj se na svemu. I te kako ti je pomogla da (pre)živiš sve ovo. Da nije bilo nje, ne bi bilo šanse ni za ovu novu, koja te čeka iza ćoška. Ne brini. Normalno je da si zbunjena. Skroz je OK da ti je promena čudna. Primetićeš samo u jednom trenutku da više ništa ne boli. I bićeš do srži ponosna na sebe. Uspela si. Postala si glavni lik u svom životu. A sada, samo hrabro u nove avanture!