Promocija BORBE SA SVAKODNEVICOM održana u Tuzli

U subotu, 17. septembra, u 19.00h, u Ateljeu Ismet Mujezinović u Tuzli, održana je druga po redu promocija knjige BORBA SA SVAKODNEVICOM.

Na ovo putovanje smo krenuli ležerno, ja sam znala da će Tamara voditi ceo razgovor, a sebi sam ponovo dala priliku da uživam i da budem iskrena i spontana u kontaktu sa publikom.

Iako je promocija prvobitno bila zakazana za 24. septembar, puno mi je srce jer smo je ipak održali na dan kada bismo slavili mamin 60. rođendan. Nismo imali povod za slavlje tog dana, ali je taj dan u meni proizveo mnoštvo emocija koje sam podelila sa divnim dušama koje su došle u Atelje kako bi uzeli pelcer Borbe. Iskreno se nadam da je njima ovo veče značilo bar upola od onoga koliko je meni.

Dok smo putovali za Tuzlu, ja sam se pitala kako će moju priču prihvatiti neki ljudi koji žive u drugoj državi, iako ih sebično smatram svojima… Već trenutak kasnije setila sam se da smo svi mi samo ljudi – oni koji se svakodnevno bore. I kao takvi, svi se suočavamo sa istim emocijama, pa zašto ne bismo razmenili iskustva o tome kako da se sa njima i nosimo.

Pre početka promocije dolaze dragi ljudi i svi donose predivne bukete cveća i to u bojama korica knjige. Zahvalna sam na pažnji, raduje me, takođe, što spontano imamo neko cveće koje se slaže sa knjigom i stavljamo ga na sto.

Na promociji pominjem da bi tog dana mami bio 60. rođendan i govorim sebi da neću zaplakati jer BOŽEMOJ obavila sam sa sobom razgovor tog jutra, zapalila sam sveću, pa neću plakati, nisam ni pred 150 poznatih ljudi u Somboru.

Ipak, kako promocija odmiče, ohrabrujem sve koji su došli da budu ranjivi jer u tome nema ništa loše i shvatam da moram što pre da pročitam pesmu o mami jer što više gledam u publiku, što dobijam više saosećanja, moja duša biva sve mekša i mekša…

Čitam pesmu KADA BI PESMA MOGLA DA TE VRATI i spominjem žuto cveće koje je mama obožavala: “…neka bude žuto, kao što si uvek volela…”

Završava se promocija, prilaze mi ljudi, grlimo se…

Ispred mene pojavljuje se devojka i pruža mi žutu ružu dodavši neke reči, ne sećam se tačno jer je uzimam i ne mogu da verujem da je ta žuta ruža došla do mene.

Obe smo u šoku zbog te slučajnosti i grlimo se čvrsto.

Hvala ti Larisa , ovaj trenutak ostaće zauvek urezan u mom srcu.

A šta da vam pričam o svim drugim sjajnim ljudima koji su došli da me podrže te večeri, plašim se da nemam dovoljno reči da dočaram koliko mi je sve to značilo.

Sombor je moj grad i tu su me dočekali moji ljudi, a onda sam otišla u MOJU Tuzlu i po ko zna koji put shvatila da je tu moj drugi dom.

A dom je svuda gde imate lepu reč, topao zagrljaj, parče hleba i krov nad glavom. Dom je tamo gde se razgovara pogledom i zagrljajem. Dom je tamo gde je oslonac čvrst. Dom je tamo gde ima strpljenja i razumevanja. Nemojte nikada da vas prevare da to ne može biti iza neke granice. Za ljude poput nas, ne postoje linije razdvajanja. Postoji samo nit koja nas spaja. A ta nit je LJUBAV.

Beskrajno hvala na podršci, otvorenosti, ranjivosti, emociji i saosećanju. Zauvek ćete biti deo sna koji ste mi pomogli da ostvarim.

Vaša Vanja.