“Tetka, zašto je ovaj ram prazan?”, upitala me je Nevena pre nekoliko dana. U ramu je bio obris devojačkog lica sa kratkim ali odsečnim tekstom MOGU SAMA. Bio. Jednog dana sam morala da izvadim tu laž iz rama…

Osam je meseci kako sam rešila da ne mogu i da ne želim sama. Ni ono lepo, ni manje lepo koje život nosi. Osam je meseci i mogu vam reći, lakše se diše već sada. Maštam o dubokom udahu još kad sam se kao beba borila za vazduh – mala, nemoćna i prevremeno rođena. Navikla sam da dišem sa pola kapaciteta i da pritom sebe tešim: “Dobro je, živa sam.”

U dvadesetima sam mislila kako ću posle magičnog 30. rođendana biti srećna. Kako mi je to sada smešno. Znate, smatrala sam, bilo je dosta lavovske borbe i preživljavanja, prvih 30 godina sam izgurala, Univerzum će mi dati još toliko godina mirnog života. Znam, baš sam bila naivna. Ipak, bio je to odbrambeni mehanizam, bila je to nada da ću u jednom trenutku moći da sednem u ćošak ringa, da će doći taj minut mira, kofa hladne vode po otvorenim ranama koje krvare, da ću uspeti da izvadim štitnike i udahnem duboko, makar morala da nastavim tu borbu.

Došle su tridesete, a sudija nikako nije svirao pauzu, dok sam ja čežnjivo gledala u ćošak, s nadom da će me neko drugi i nešto drugo spasiti.

Čekala sam da se desi magija, da neko učini nešto umesto mene, da se jednog dana probudim i da budem lagana, da mi bude lakše…

Bilo je to prvo leto da nisam radila baš ništa. Krenula sam na jedno putovanje, drugo, treće. Uživala sam u moru, reci, planinama, druženju sa prijateljima, upoznavanju novih lica… Nakon 28 dana odmora, bilo je vreme da se vratim u svakodnevicu.

Sagorela sam.

Čekala me je nova sezona, milion obaveza i mnoštvo ugovorenih saradnji a ja nisam mogla više. Kako je moguće raditi kada shvatiš da je umesto ruku, glave, srca, ostao samo pepeo?

Nije to bio prvi put da razgovaram sa sobom, naprotiv. Ali ozbiljno smo sele nas dve jedan dan. Odraz u ogledalu mi je rekao: “Ne možemo ovo same.”

Pitaćete me da li sam osećala poraz? Da li sam sebe smatrala gubitnicom?

Naprotiv! Svu nemoć ovog života koja se spustila na moja pleća pretočila sam u olakšanje. Olakšanje jer više ne moram i neću sama.

I dalje se naježim kad mi drage žene kažu: “Mogu sama.” umesto da zatraže bilo kakvu pomoć. Obuzme me nemir od same slutnje koliko neisplakanih suza je sadržano u tako kratkoj rečenici.

Sada često govorim: “NE mogu sama”, tražim pomoć, primam pomoć koju nisam tražila ali bi mi baš bila potrebna. I, ne, nije uvek lako kad navikneš da “živiš” po drugom modelu. Ali, iskreno, ovaj model mi se mnogo više dopada. 🙂

I, znate šta?

Počela sam naglas da govorim svoje snove. I onda je počela da se dešava magija – najveće životne želje počinju da se ostvaruju. A sve je počelo jednim umornim: “Ne mogu sama…”

Hvala vam što ste uz mene i što više ne moram sama da koračam kroz svakodnevicu….