Kako se pravilno piše BURNOUT?

Nedeljama se pripremam da napišem ovaj post, nedeljama nakon meseci i meseci razmišljanja o Životu i izazovima u koje nas nemilosrdno baca.

Donedavno sam hodala poput zombija, odnedavno sam uzela čistu krpicu i brišem žestoko zamuljane naočare. Ne, one nisu ružičaste. Naprotiv. Fleke na njima su čak pomalo masne, pa znam da neću moći bez dodatne pomoći da ih operem. Malo sredstva za odmašćivanje, malo čekanja, mnogo strpljenja. Pa posle toga – pod mlaz vrele vode, ali pažljivo. Da ne pukne staklo od jačine toplote… Pa tek onda krpica… I dalje su pri okviru malo masne, ali sad bar suštinu bolje vidim.

Kad se setim koliko sam se puta od tuge i nemoći lečila time što zakažem sebi masažu ili tretman kod frizera ili odem da uradim manikir. O, bože, baš sam bila smešna. Koliko sam puta radila do iznemoglosti, da bih mogla s tim parama nešto da kupim ili negde da otputujem “da bih se odmorila”. Bože, kako nisam imala pojma o Životu.

Iako sam ja najmanje taj tip osobe, priznajem – koliko puta sam sebe utešila novim komadom garderobe ili nekim nakitom. Misleći da će to da otera moje tuge i nemoći. Kako sam bila naivna…

Da li je mojoj duši bivalo bolje? Jeste, ali na jako kratko. Kao da sam sebi samoj davala kratke elektrošokove da bih ponovo pokrenula čitav sistem koji je uvek funkcionisao – iako nekad ni sama nisam znala koliko se on, zapravo, u suštini raspada.

Koliko sam vodila razgovora sa potencijalnim klijentima, koliko sam saradnji dogovorila, a da mi je osećaj govorio suprotno. Bogu hvala na snazi koju sam imala da neke pristojno odbijem, na obostrano zadovoljstvo.

Koliko puta sam otišla na kafe, na druženja, a da to zapravo nisam želela – sve samo zato što mi je bilo teško da kažem: “NE”.

Koliko puta sam činila ono što se od mene očekuje, a ne ono što je meni istinski potrebno…

Sasvim slučajno, ako se tako može reći (mada u slučajnosti ne verujem), odmarala sam gotovo ceo godišnji odmor. Prvi put za 7 godina rada ja sam odmarala. Ugasila sam mašinu u potpunosti, bacila krpu preko nje i uključila se u realan Život. Onaj koji se dešava i kad se ne radi, ne zarađuje i ne trese od svakodnevnog stresa…

Vratih se sa godišnjeg, pomilovah mašinu čisto da joj se javim i shvatih – Život je sve ono što se dešava i onda kad nemaš posao, nemaš novac, čak i kad misliš da je ceo tvoj svet stao – Život i dalje ide. Sa parama i bez njih, sa prijateljima i bez njih, ali samo onda ako na vreme shvatiš da Životu treba samo ona jedna komponenta – TI sama.