Ne znam da li da volim ili da mrzim ovu knjigu jer sam je pročitala za par sati, iz dva puta.
Prvo veče, na sedamnaestoj stranici, primetih da nešto nije u redu. Uskoro shvatih da do 33. stranice (Isuse, slučajnost?!) knjiga nije dobro povezana i da su te stranice izmešane. Spavalo mi se ali sam odlučila da neću više nikada da legnem sa telefonom u ruci, odložila sam ga na kraj sobe i započela čitanje Čvora na omči. Odluka da pred spavanje ne skrolujem i ne zatrpavam se informacijama pala je baš na Čvor. Dakle, usred ove odluke kako ću svako veče pred spavanje (kao nekada davno) da čitam i baš onda dobih te izmešane stranice!
Prvo sam pomislila da je to neki Draškov fazon jer on stvarno uvek nešto mora da bude drugačiji. Onda sam shvatila da je zaista greška prilikom povezivanja knjige i moram vam reći da mi se baš baš spavalo ali da sam prevrtala listove kako bih redom pročitala šta je pisac hteo da kaže. Zapravo, mogla sam samo da uslikam naslovnu stranicu i da stavim na Instagram i niko ne bi znao da su moje stranice izmešane, niko ne bi znao da li sam čitala ili sam samo fotografisala, da li sam primetila da su sve te njegove reči bile iscepkane u nekoliko celina koje sam ja morala da sklopim.
Zaspala sam na 40. stranici. Ne zato što je knjiga dosadna već zato što sam se umorila od prevrtanja listova ali i od prevrtanja života. I svog i njegovog.
U toku dana sam javila Drašku da su u mojoj knjizi neke stranice izmešane. OK, to nije moja knjiga ali je lepo to izgovoriti. Dakle, izmešane stranice. Mislim da mu je trebalo minut da proveri i da mi saopšti da su svi njegovi primerci u redu, da mu je izdavač potvrdio da su svi njegovi primerci u redu, te da su samo moje stranice izmešane.
OK, pomislih i obećah da ću poslati i fotografije kao dokaz božiji da stvarno nešto nije u redu sa stranicama, a ne samo sa mnom. Da, znam da ovo nije priča o meni…
Draško je hteo da mi pošalje novu knjigu ali to nije dolazilo u obzir jer sam ja bila skoro na pola čitanja, a dok bi ona stigla do mene ja bih je već 4 puta pročitala. On tako dela kao da je sve vreme ovog sveta njegovo i kao da Omče uopšte nema, kao da nije čitav roman ispisao baš o njoj. (Dobro, pisao je više o ženama ali to nije sad važno.) Nekad mislim da svako od nas počne da je ignoriše jer drugačije ne bismo (pre)živeli. Nekad nas samo izbezumljen pogled sagovornika koji je jasno i uplašeno gleda, podseti na to da već dugo stoji oko naše guše… Ne žena, nego Omča.
On možda živi sa Omčom a ja moram da živim sa svojom knjigom i njenim izmešanim stranicama. Ubedila sam sebe da je ona nekako baš posebna a da sam zbog toga posebna i ja i to mi je unelo jedan osmeh u ovaj totalno bezvezni, obični dan.
Čvor sam ponela i u wc, iako nisam muškarac i nikad ne čitam ništa u wc-u i uvek sam se grozila toga. Uglavnom, rekla sam i Drašku za to ali on je u svom novom romanu napisao mnogo sramotnije stvari pa me i nije bio blam.
Jednom prilikom ja sam Draška pozvala da dođe u Sombor i napravimo promociju njegovih knjiga. Sad ih ima četiri, bar koliko ja znam. Rekao mi je da mu je malo nezgodno da sam putuje i boravi ovde, sa jednom rukom. Nisam znala kako da ga privolim da dođe pa sam odlučila da ipak sačekam, možda na tu botaničku ruku, bar mi je to (ako ništa drugo) dalo nadu da će ipak nekada promeniti svoje mišljenje. Razmišljala sam i o alternativnim načinima za njegov dolazak ali sam se plašila i da predložim.
Sve u vezi ove knjige je anegdota, od samog početka.
Prvo sam zatražila od nekoga da mi kupi ovu knjigu na Sajmu. Potom mi se javila samo jedna osoba, naknadno videvši moj vapaj, kao da ne postoji online poručivanje. Brzinski sam joj napisala da mi kupi Čvor na omči i Tao te, sigurno je mislila da je zezam za ovu drugu i onda mi je rekla kako ima novca samo za jednu.
Paničila sam misleći da će se vratiti bez Čvora a sa nekom bezveznom kineskom filozofskom knjigom i to mi je unelo nervozu u dan. Kao da mi je ceo život zavisio od te kupovine knjige koju sam, ponavljam, mogla 10 puta online da poručim.
I večeras mi se nekako sve složilo kao logično – i nesrećni događaj na Sajmu, njenih poslednjih 500 dinara i njen odabir između Draška i kineske filozofije celog univerzuma, knjige izmešanih stranica i mene izmešanih osećanja dok neplanirano pišem svoj utisak o njoj, 7 minuta nakon što sam završila sa čitanjem.
Slede minuti agonije dok razmišljam o tome koliko je malo iskrenosti u ljudima, koliko je mnogo ruku koje ništa ne rade, koliko je malo sahranjenih ruku i koliko je premalo žena koje vraćaju nadu i teraju te da zaboraviš da li ti fali neki deo tela i da se zapitaš da li ti je uopšte bio potreban…
Ništa u ovoj knjizi nije mi tužno bilo osim čovečanstva kompletnog i ništa mi ružno nije bilo ni mučno osim nesvesti ljudske i ništa mi nije bilo sramotno osim nemogućnosti da zaćutimo ponekad.
Stajao bih, dakle, tu, i čekao sebe, a ko nije čekao sebe, taj nije čekao ništa.
vanjavulin.com 