Ćutala sam…

Ćutala sam.  Vaspitana da budem pristojna, da poštujem starije, da razumem sistem…

Ćutala sam kad su me skrajnuli jer nisam ni dete uticajnih roditelja niti  pripadnik vladajuće stranke…

Ćutala sam do svoje 25. godine, tek ponekad tiho zakevtavši na to što na fakultetu nema grejanja a teraju nas da radimo, što za radna mesta nema konkursa, a i kad ih ima, preskaču me nestručna lica sa partijskim knjižicama.

Progovorila sam.

Jednom, jasno, glasno, pred 60 drugih nadaleko poznatih, velikiih i cenjenih…  Rekla sam sve što mislim. Jasno, glasno, otvoreno.

Nisam dala na sebe, stala sam u odbranu svoje Mladosti, Struke i Dostojanstva. Jesam.

Zbog toga što imam mozak, stav i hrabrosti, posle 6 meseci dobila sam otkaz i to nakon godine dana uspešnog rada. Na moje mesto došla je bolja, bliskija stranci, podobnija za ovaj sistem, sa ocem zvučnog imena i dobre zaleđine.

Za to vreme, ja sam radila u seoskoj školi, zahvalna na divnim ljudima i još divnijoj deci koju sam dobila sticajem (nesrećnih) okolnosti. I ne samo to, ja sam jurila biciklom celo poslepodne kako bih držala privatne časove, pomagala klincima u učenju, da bih, vikendom, noću prala čaše u kafiću. Istom onom u koji idu moja deca koja su ućutkana kad su protiv odluke direktora o mom otkazu hteli da progovore (Ćutite deco, ne zamerajte se novom direktoru – rekla je jedna moja koleginica). Ćutali su i oni, kao što sam i ja, vrlo često, misleći da je bolje da „ne talasaju“.

Ćutala sam, radeći sve i svašta, tresući se svim svojim bićem kako bi Univerzum primetio moje napore. Pozvana sam u Narodno pozorište Sombor (u kojem sam ponekad bivala honorarno angažovana, a u kojem sam provodila svoje tinejdžerske dane, zaljubljivajući se svako veče, iznova, u isti taj Teatar). Radila sam i dalje u osnovnoj školi, za mizerno malu platu, sa sto dodatnih poslova ali sam odlučno išla na taj razgovor bez namere da pristanem ako ponuda bude uključivala odricanje sebe same od sopstvenih načela.

Primljena sam da radim u Pozorištu i to znate zašto? Jer nisam ćutala, jer sam bila baš ono što jesam i jer im se to dopalo. Prošle su dve godine i u Teatru je došlo do smene direktora – uznemirujuće, tužne, neprihvatljive…

Rešila sam da više nikada neću da ćutim. Nikada kada me zbog situacije ili osobe steže u grudima. Nikada kada se ne osećam slobodnom. Nikada kada me stres tera da pokidam kožu od češanja, svu noć…

Iskoračila sam, jasno, glasno i iskreno. Iako sam to već jednom uradila, iako su me zbog toga jednom žestoko kaznili.

Iskoračila sam. Stavila sam Teatar kao prioritet, ne misleći na Sebe. Iako nisam nikad mislila da ću baš tako da uradim.

Iskoračila sam uprkos dobronamernim savetima da se vratim iza bele linije i da strpljivo čekam svoj red.

Iskoračila sam uprkos ubeđivanjima da ovo kako ja, da to nije dobro, i da sam mlada, baš jako, i da ću naučiti kako treba.  Ali sad ne znam…

Na kraju dana, ne plašim se da li će neko da me voli, znam da dok je meni Mene ja mogu da radim, živim i dišem slobodno, punim plućima.

Sada znam da je izneveriti Sebe najgora stvar.

Sada znam da više nikada neću da ćutim.

Jer smo progovorili. Jer će se isplatiti. Nekad, negde, nekako.

A mi ćemo disati, ne plitko već ujednačeno.

Mi ćemo biti Slobodni i Ponosni.

 I nema sistema koji to može da nam uzme, nema tog straha koji će sprečiti našu Borbu.

A borba će trajati zauvek, to znaš i ti , to znam i ja…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s