Naravno da sam razmišljala na hiljade puta o našem venčanju. Lažu žene koje kažu da nisu. Imali smo faze kada nas baš nije bilo briga da li će to (formalno) da se desi. Danas mi je drago da jeste.

Hajde da pričamo o tome skroz iskreno.

Nikada me neuspela ljubav, neuspeli brak mojih roditelja i desetine loših/neiskrenih/tužnih brakova nisu obeshrabrili. Naprotiv! Uvek sam verovala da ću sa nekim izgraditi taj neki odnos baš po mojim merilima. Iako su ljudi govorili da je utopija. Iako su stalno sugerisali da sve lepo u vezi postane ružno u braku (kako to tačno, molim lepo?). Iako mi je rođena sestra na desetine puta rekla da se “nikada neću udati jer tražim previše od muškarca”.

Kada smo pre nekoliko meseci angažovali Ivana Jankovića da nas fotografiše (sećate se Kratke priče o venčanju) moram priznati da je trema bila veća od one na našem pravom venčanju. Mnogi od vas su samo gledali fotografije i mi smo se, u nekim vašim očima, neformalno i skroz mladalački, venčali ispred Ivanovog objektiva, usred ničega, na polju. I to je baš bilo simpatično. Mnogi od vas su nam i čestitali, mislivši da se to zapravo desilo. U svakom slučaju, taj post ste najviše čitali i hvala vam beskrajno na tome <3.

Naša veza je već dugo “ozbiljna” po nekim mojim merilima ali sam znala da će naše venčanje morati da pričeka. Pa, hej, do jeseni idemo na 4 svadbe, pa mi ne možemo pre novembra ni da pomislimo na naše venčanje. Da prosidbe neće biti to sam vrlo dobro znala jer treba kupiti prsten  bez nikla (pošto sam pod stare dane postala alergična na koješta), a da se i meni, mustri, sviđa. To je, takođe otpalo, pa eto nema veze, što bi naše bake rekle “da smo živi i zdravi i da se volimo”.

Dok ste vi zakazivali svadbene sale, iznajmljivali venčanice i brinule o svakom detalju ja sam maštala o romantičnom vikendu na Zaovinama, o venčanju u opštini dalekoj od moje 300 kilometara, na obali jezera koje su uništili. Pa bismo posle venčanja pekli pastrmke sa kumovima i smejali se duboko u noć.

Bila je i drugih opcija. No, ostavimo maštarije po strani.

Znala sam da ne želim svadbu uopšte, znala sam da ne želim stres, znala sam da to nije moj san. Isto tako, bila sam spremna i na svadbu. Da je Miloš želeo išta od toga. Ali nije.

Nas dvoje želimo isto i ja sam presretna zbog toga!

No, da skratim priču :-). Zakoračili smo u 9. februar kad je Miloš ležerno predložio da se venčamo, tiho, bez pompe, bez proslave. Sutradan smo nazvali kumove i oni su po svojim slobodnim danima odredili datum našeg venčanja. Od apsolutne tajnosti u kojoj smo uspeli više od mesec dana da isplaniramo venčanje (da, verujte, i kad ne pravite svadbu treba vam neko vreme da se pripremite za taj dan) došli smo do intimnog venčanja kod matičara, sa najužom porodicom. Znala sam da su mi tog dana važne tri stvari: da Miloš i ja uživamo, da nam Ivan napravi super fotke koje će nam zauvek čuvati uspomenu na taj dan i da provedemo lepih par sati sa kumovima, ljudima koji su nesebično iskočili iz svoje prezauzete svakodnevice kako bi došli iz dva različita grada i blagoslovili našu ljubav.

Dakle, 23. mart bio je taj dan D. Naravno da mi je bilo mnogo važno da izgledam sjajno. U to ime, nisam imala dilemu oko toga ko će da bude taj tim  ljudi koji će me učiniti prelepom mladom. Fotografu, frizeru i šminkeru sam zakazala termin pod izgovorom da imam “jako važno fotografisanje za blog”. Niko od njih mesec dana nije posumnjao šta se sprema.

Imala sam ludu ideju da im uopšte ne kažem, ali sam nedelju dana pre venčanja otišla kod Kristine na farbanje i sekundi sam shvatila da moram da joj kažem. Da li vi znate zašto ja vama stalno preporučujem ovu ženu! Pa ona je imala veću tremu od mene. Kod Elene me je poslala sa sve šnalama, kako bih se ja (nakon 2h rada na mojoj frizuri) vratila kod nje na još pola sata, da ona svaku dlaku stavi na svoje mesto (znala je da se u suprotnom neću vratiti :-D). Kristina je dala sve od sebe da od mene napravi baš ono što sam ja želela. Ne samo to, ona je toliko bila divna i ja nemam reči da joj se na tome zahvalim.

Elena me je šminkala već 15-ak minuta kad me je upitala: ” Jel se ti to udaješ danas?” i opušteno nastavila da radi do samog kraja. Njena opuštenost mi je baš značila… Rekla sam joj samo šta ne želim i ona je savršeno odradila svoj deo posla.

Jellyfish art mi je napravila i poslala torbicu u roku do jednog dana jer sam se kasno setila :-D, a Marija nam je izradila predivne burme koje su poštom stigle iz Niša. Odatle su, pored prstenja i torbice, doputovale i cipele iz sjajne radionice Obuća Trend.

Fotografu Ivanu Jankoviću sam rekla čini mi se 5 dana pre venčanja. Mislim da je doživeo mali nervni slom od same ideje da ne zna da će fotkati nešto tako važno. Jako je bitno da fotograf koji radi vaše venčanje nije fotograf kojeg prvi put vidite. Da, deluje teško izvodljivo, ali… Mi smo prezadovoljni i do neba zahvalni što nas je ispratio u ovoj ludosti.

Da, znala sam i to da ne želim da idem na 72 lokacije da bismo se fotografisali.

Znala sam da ne želim rekvizite.

Znala sam, po stoti put, da ne želim da nešto tako lepo postane stresno.

I nije!

Fotkali smo se u krugu restorana u kom smo ručali sa kumovima, venčanje je bilo u 15.00h. Fotograf je otišao kući u 17.00h. Napravio je sjajne fotke koje upravo gledate. I to je najvažnije.

Osoba koja je uz mene bila sve vreme, svih mesec i po dana je ista ta osoba koja je strpljivo odgovarala na moje poruke i apsolutno nevezane za njen deo posla (tipa:” Šta misliš da li bi mi ovakav bidermajer išao uz odevnu kombinaciju?”). Dubravki sam poslala nekoliko različitih fotografija haljine, ali sam uvek istinski znala da ja nisam tip žene koja će se venčati u velikoj, lepršavoj, romantičnoj haljini.

Dugo sam već želela da kupim ovakav model i Dubravka se oduševila najviše istom haljinom kojom sam i ja sama. Otišla sam u Sremsku Mitrovicu na jednu probu. Dobila sam venčanu haljinu iz snova. Hvala Love Style Magic na strpljenju i saradnji, nema tog novca koji bi platio podršku koju si mi pružila tokom cele pripreme.

Znam, zanima vas najviše! Reakcije porodice? U sredu smo rekli sestrama, u četvrtak roditeljima, da se u subotu venčavamo. Bilo je raznih reakcija :-). Od apsolutnog šoka, do “Znali smo da ćete vi tako nešto ludo da uradite!”, preko očevog: ” To ne može tako, al ako baš mora… šta kažeš, sad u subotu?” i očekivanog roditeljskog: “Jao pa moramo sad mi da… Kako misliš nema ništa? Nema proslave? Šta treba?” do ključnog: ” Poštujemo vašu odluku.”

Znate, postoje ti neki prijatelji koji su deo vašeg života i razvoja i borbe i zbog tih ljudi mi je bilo najteže. Bez dileme, to su ljudi koji bi iz Tuzle ili Novog Sada došli da budu tu pola sata i da samo odu nazad kući, jer proslave nema. Znala sam da to nije fer. Ali sam i znala da negde moram da presečem.

E, to je jako teško kada odlučite da ne pravite svadbu. Jer, kada je pravite, vi ste već pristali na nešto. Na broj ljudi, koji se uvećava. Na tamo neke običaje. Na salu koja možda nije onakva kakvu ste zamišljali. Pristali ste na stres i obavezu.

Kad ne pravite nikakvo slavlje povodom vašeg venčanja i kad odlučite da je to VAŠ dan i da VI treba maksimalno u njemu da uživate, takođe nije baš tako bajno. Neki ljudi vas razumeju, neki samo kažu da vas razumeju. U svakom slučaju, tu imate osobe koje se pokažu u svom pravom svetlu, ako do sada nisu. I to je u redu jer čovek uvek mora znati na čemu je kad su u pitanju ljudi koje vole.

No, vratimo se na prijatelje. Koliko mi je samo bilo teško da prećutim naše venčanje, naročito prijateljima čiju smo sreću delili prethodnih godina, koje smo venčavali, čiju smo decu dočekivali iz porodilišta, kojima smo mi bili tu u velikim životnim momentima…

Bilo nešto malo pre 14.00h. Sedeli smo nas dvoje, sami, spremni da zakoračimo u taj novi korak u našem zajedničkom životu i ja sam znala da moram da im javim pre nego što to uradimo. Poslali smo grupnu poruku i ja sam nestrpljivo čekala reakcije. Beskrajno sam srećna jer su nas podržali i meni potvrdili da oko sebe imam prijatelje sa velikim P. Baš baš sam zahvalna na tome.

Jedna i baš prva iz te sjajne ekipe jeste i moja kuma. Sva sreća mi je skrenula pažnju da mi treba bidermajer (za koji sam odlučno govorila da mi ne treba) i torta (“Milice, ne treba nam torta. Nas je četvoro na ručku. Dobro, ako mora torta onda najmanja torta na svetu.”). Naše dvadesetdvogodišnje prijateljstvo sada je dobilo novu notu…

Venčali smo se. Al stvarno. Zapravo i s namerom da je zauvek. Tiho, u najužem društvu koje je svedočilo našoj ljubavi svih ovih godina.

Venčali smo se i ja sam bila presrećna tog dana. Iako sam plakala. Iako sam toliko plakala da me je matičarka zamolila da prestanem.

Venčali smo se i ustadosmo sutradan a ja rekoh svom mužu: “Ljubavi, pa sve je isto kao i pre.”

Nasmejasmo se i živesmo srećno, zajedno, do kraja života.

P.S. Nije kraj :-).

Venčali smo se tajno, da bi nam nedelju dana kasnije 100 mladih iz Youth united in peace mreže organizovalo venčanje, bez našeg znanja. Imali smo i cveće i krune i prstenje i kumove. Imali smo 100 zvanica (što je bilo 3.5 puta više nego na našem pravom venčanju :-)) i imamo, zahvaljujući ovim sjajnim ljudima, najlepšu uspomenu za ceo život. Uspomenu na to da našu ljubav blagosiljaju i oni!

Hvala!

Fotograf: Ivan Janković (poslednja fotka – Ružica <3).

Haljina: Love Style Magic

Torbica: Jellyfish Art

Cipele: Obuća Trend

Burme: MA.RA design 

Bidermajer:  cvećara Flamingo Novi Sad

Frizura: Kristina Galović

Šminka: Elena Ćuk