Huzur predstavlja mir u svim dimenzijama ljudskog života. Huzurlu insan je ispunjen čovek, spokojan, emotivno i telesno zdrav.

Huzur kao ravnoteža duše, osećanja, ravnoteža želja i stvarnosti, mašte i realnosti.

Huzur kao iskonska sreća, jer čovek može biti miran iako nije sretan, ali ne može biti sretan ako nije miran.

Čitam prve redove knjige Huzur, Martine Mlinarević, dok oko mene klinci skaču u bazen i čuje se vesela graja jednog običnog letnjeg dana. Podignem pogled, osvrnem se oko sebe i pomislim: Koliko ovih žena, sada i ovde, duboko u sebi ima neku borbu… 

One se ipak smeju. Baš kao i ona nepoznata žena sa fotografije iz bolničke sobe. Osmeh na njenom licu ne može da se zaboravi kao ni činjenica da je heroj ona koja se smeje u lice bolesti, operaciji, smrti… Tiho i blago. Gotovo neprimetno. Pobednički. Uporno. Snažno…

Bio je to prvi kontakt sa junakinjom ove priče, ove knjige, ovog života, surovog i groznog kakav često jeste. Danima sam čitala ovu knjigu, pa je bacala, daleko od sebe. Podsećala me na mnoge borbe i mnoge slabosti. Na pobede i poraze. Na smrt i slatkoću života kad je smrt toliko blizu.

Grozničavo sam je uzimala opet i umivala svoju dušu suzama, skandirajući toj snažnoj ženi. Iznova i iznova. Tužna i sretna u isto vreme. Puna nade u Ženu, u Borbu, u Život. Padala sam u dileme, nekoliko puta, na tragu da odustanem od čitanja. Slaba ponekad i samo dok čitam, uživljavajući se u Martininu priču toliko, da je i mene zabolelo.

Od saznanja da ima rak…

Vozila sam svoj rak na suvozačevom mjestu pored sebe, kao živog, kao osobu, svog malignog jarana, i razmišljala sam šta ljudi prvo čine u takvim trenucima. Vrište? Ubiju se? Mole? Stanu pored puta i plaču dok im se utroba ne ispovraća u suzama na asfalt? Zovu mater, muža, djecu? Pišu oporuku?

Preko borbe sa njim ali i sa reakcijama ljudi koji je okružuju…

Šta je najgore od svega?

Vole ljudi tako upitati pitanja kao u onim kvizovima…Upitati, dokle se proširilo, je l već na mozak hop-cupnulo, je l ti imao deda rak dojke, upitati koliko su ti sise odrezali. Tek tako mrtvo-hladno. 

Uz neverovatnu, prkosnu volju…

Kad postaneš dio statistike o procentu preživljenja shvatit ćeš da je svaki momenat koji si dao za sekiraciju bio potpuno za kurac.

I rešenost da se razvede, baš tada, u vrtlogu bolesti…

Šta će reć narod – od svih bolesti, to je naša najteža dijagnoza. Izboriti se sa njom znači biti lišen jezivih, nametnutih okova, znači biti zagrcnut ljepotom neznanja šta će biti sutra. Ali bar znaš da će biti sutra. I da si sutra svoj. Jer kad dođe do rupa i raka, zapamti, tek tada sam sebi ostaneš. I zato je najbitnije kakav si svoj Ti, u konačnici, baš i jedino sebi. 

I da ponovo zavoli, i sebe i drugog čoveka, onog kojem je knjiga i posvećena…

Rekonstrukcija života početi će onog trena kad prvi put pred ogledalom skineš postoperativni grudnjak, suočavajući se sa vidljivim i nevidljivim ožiljcima što i zašiveni krvare trnjem bršljana što te je nagrizao. Na u sisi, nego u srcu. 

Od ponovne spoznaje da ima rak, tek oporavljena, sretna i zaljubljena…

Bude to tako nekad, da pomisliš da je napokon sve ružno došlo do kraja crnila, da je isrpilo svoje oblike i putanje, da te je pustilo na miru, skinulo prste sa tvoga grkljana, da dišeš dozvolilo… I onda ti jave da ćeš morati proći sve ponovo…I nema fer  igre u ovom metežu života. Postoji samo igra, iz koje se ispisuje svatko onaj tko posustane. 

Rešena da se bori. Svesna i jaka. Nepobediva. Sjajna!

Nije moja priča ni po čemu veća ni teža od drugih. Želim je samo zapisati. Svatko je od nas hodajuća tamnica svojih krikova.

Ovo je knjiga koja iskreno, glasno i jasno govori o samo jednoj borbi. Samo jedne žene. A borbi je mnogo, neprestanih. A ženskih borbi je, isto tako, uznemirujuće mnogo. Nažalost. Ali dok je junakinja kao što je Martina, sve borbe imaju naznaku dobrog ishoda.

Do idućeg čitanja – čitajte.

V.V.

Fotografije: Marko Nađ