Rekla bih da je proleće godišnje doba u kojem najmanje čitam. Jednostavno, posle zime i života knjiškog moljca, proleće je za jurcanje biciklom, vraćanje u formu, provođenje što više vremena napolju da se iskoristi svaki zrak sunca. Leti obožavam da čitam – na kanalu, na moru, dok se sunčam… To mi je najveći gušt, a tih dana knjiga najbolji prijatelj. Ipak, ovog proleća, zainteresovale su me dve knjige te u skladu sa tim evo i preporuke za iste :-)!

MUZEJ PREPISKE – lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima                                                                        sakupio i uredio Šon Ašer 

Šon Ašer je pre svega kolekcionar, a pisci ove knjige su mnogobrojna svetski poznata imena. Sva ova lična pisma Ašer je prvo objavljivao na internetu i ta njegova adresa je bila veoma posećena. Izvori kažu da se jeste namučio jer izdavači nisu imali sluha da objave nešto već objavljivano na internetu. Međutim, broj poseta njegovoj internet stranici naslućivao je da će ova knjiga postati bestseler.

Od malena sam bila zaintrigirana istorijom i “prošlim vremenima”. Uvek sam se pitala kako bih mogla da “zavirim” u taj neki pređašnji život, u tadašnje kulturne i istorijske prilike, u međuljudske odnose, u stanje društva i njegove svesti. Knjige iz istorije bivale su dosadne, a istorijski romani suviše naporni za mene, tako mladu i nedozrelu. Da su mi tada bila dostupna ova pisma, mislim da bih ih “progutala” u jednom danu.

Pre sadržine, sama forma ove knjige me oduševljava. Pisma su obeležena brojevima, sa leve strane postoji datum i kratko objašnjenje konteksta u kojem je pismo poslato. Zatim ide prevod pisma, a sa desne strane je izgled pisma u originalu!

To je onaj momenat kada mislite da istoriju možete da opipate, kada vam rukopis, crtež, svaka crtica ili iskidani list papira govori mnogo više nego bilo koja knjiga iz istorije!

Takođe, ovakva forma omogućava vam da izaberete šta ćete pročitati a šta nećete. Pisala sam možda pre da sam se, kao tinejdžerka, forsirala da pročitam svaku započetu knjigu bez obzira na sve. Danas nije tako. Danas često ostavim knjigu do pola pročitanu. Oslobodila sam se osećaja obaveze, ukoliko mi knjiga “ne leži”. Ovih pisama ima 125 i apsolutno ne morate da pročitate sva. Nađite ona koja vas zanimaju, preskočite na pola čitanja ona koja nisu predmet vašeg interesovanja.

Istražujte, učite, uživajte dok čitate! 

A evo nekoliko zanimljivosti koje sam naučila čitajući Muzej prepiske:

•Kraljica Elizabeta II pravi najbolje škotske palačinke.

•Endi Vorhol bio je najveći influenser ’70-ih i od njega možemo naučiti kako se radi marketing za velike kompanije.

•Bilo je mnogo velikih umetnika koji su bili pristupačni i dobronamerni i koji su svojim obožavaocima pomogli u njihovim životnim dilemama.

•Kako direktor bolnice može da pomogne “izgubljenom medicinskom slučaju” uz pomoć Njujork Tajmsa. Iliti kako iskoristiti medije u humanitarne svrhe i to u 19. veku.

•OMG skraćenica prvi put je upotrebljena 1917. godine i to u pismu upućenom Čerčilu!

•Ima ljubavi jačih od smrti.

•Frizura Elvisa Prislija važnija je od bilo kog vojnog zadatka.

•Dostojevski nije umeo da napiše ništa kratko, čak ni pismo.

•Dobro iskorišćena ljuska kokosovog oraha može da spase život 11 ljudi.

•”… porasti velika i jaka i primaj udarce i nastavi da živiš.” Igi Pop

•Brada je jedan korak do mesta predsednika države.

•Od pamtiveka su roditelji imali svoju viziju dece koja nije ni nalik detetu samom.

•Pismo može da ti spase život. Ili život može da ti oduzme.

•Ako su deca otvorenijeg uma i srca, u kom momentu iz deteta postanemo ova čovečija ljuštura?

•U 9. veku u Kini postojao je obrazac izvinjenja mamurnog gosta domaćinu, za sve učinjeno prethodne noći.

•”Sva ljudska prava su recipročna.” – rob svom robovlasniku 1860. godine.

•”Nikada nećeš biti u nevolji ako budeš govorio Volim te jednom dnevno.” Rondald Regan Majklu Reganu.

•”Cenzura je sredstvo onih koji imaju potrebu da od sebe i od drugih sakrivaju stvarnost. ” Čarls Bukovski.

Aleksandar Đuričić – ČUVARKUĆE                                                                                                                                           UDOVICE PISACA 

Nije uzalud ovaj Đuričićev naslov obavio baš ovu knjigu. Knjigu koja o životu pisaca razotkriva sve ono što smo možda naslutili, ili nešto totalno drugačije od onog  očekivanog. Tu su životne priče Borislava Pekića, Milana Oklopdžića, Milorada Pavića, Antonija Isakovića, Mome Kapora, Oskara Daviča itd… Ima tu i meni manje poznatih imena i baš zbog toga ova knjiga je bila izazov jer se kroz nju uči. Nije ona samo skup saznanja o životu pisaca, ona je jedna velika potvrda jačine ženske ljubavi, siline njene žrtve, trpljivosti njene naravi i svih onih uzvišenih ženskih osećanja koja vežu, koja mrse te niti jedne porodice, niti jednog odnosa, koje drže u jednom komadu sve ono što čini život jednog pisca. Sve dileme, sva samovanja, sve borbe, sve bolesti… Sve!

I ova knjiga, slično kao i gorepomenuta, nosi dah istorije, trag prošlih vremena, zapis o tome kako se nekad živelo, kako se u tom vremenu volelo… I ovu knjigu možete, a ne morate da pročitate celu ili dozvolite sebi da vas zainteresuju samo neke njene priče…

“Upoznala sam ga “na kartu više”. Tada su mladići kupovali karte za bioskop i jednu bi davali devojci koja im se sviđa da bi sedela pored njih u bioskopu i tako bi se spajali.” Leposava, udovica Antonija Isakovića. 

“On je znao da sam se zaljubila u njega zato što je književnik i mislio je ako i ja počnem da se bavim književnošću, da naša ljubav neće biti ništa naročito. Razumela sam ga. ” Leposava, udovica Antonija Isakovića. 

Od svih ovih udovica, bilo je tu strašno jakih, talentovanih žena koje su ostajale u senci svog muža, velikog pisca. Mnoge su nepravde učinjene tim ženama, mnoge nagrade oduzete, mnoga dela nipodaštavana… A one su sve to stavljale iza ljubavi prema svom Umetniku, iza Sreće sa istim.

“Ja sam jedini Kapor koji se razveo, ovi drugi se nisu razvodili, oni su ubijali žene na spavanju.” Momo Kapor povodom svog razvoda kako bi bio sa svojom novom ljubavi, Ljiljanom. 

Bilo je tu i teškog života, vlažnih garsonjera i nedostatka novca. Ipak, sve obavijeno velom umetnosti, sve upakovano u takozvani umetnički koncept. I u takvim rupama, žena je bila ta koja ni od čega pravi dom, ona koja se neumorno seljaka i iznova svija ljubavno gnezdo sa svojim Umetnikom.

“Kapor je piscima koji su se hvalili da znaju pet, šest jezika savetovao da se zaposle na recepciji “Hajata”, jer obično  tamo traže takve.”

Zanimljivo je da su mnogi pisci, kao što su Momo Kapor i Oskar Davičo, pisanje doživljavali kao težak, krvav i krvoločan posao. Momo se od pisanja oporavljao slikanjem, a samo je slikar i želeo da bude dok se Oskar od pisanja proze odmarao pišući poeziju.

“Nemojte se, kao mnogi naši prijatelji, prepuštati suncu i instinktu. Sunca ovde nema, a instinkt smo izgubili. ” Borislav Pekić

“Životinje nisu idioti kao ljudi.” Borislav Pekić

“Spustiti slušalicu samom sebi – vrhunac je slobode.”  Milan Oklopdžić

…

I na kraju, volela bih da znam:

Šta vi trenutno čitate?

Da li uvek pročitate knjigu do kraja ili se ne libite da je ostavite ako vam ne odgovara?

Do idućeg čitanja, trk na FB stranicu bloga na kojoj vas očekuje slatko darivanje u saradnji sa Vege Posno Slasno ;-).

V.V.