Danas vam donosimo priču o brendu koji je nastao iz inata i u inat preprekama i danas traje!
Brend Obelix, kako kaže Melita Milović, devojka koja ga je osnovala, nastao je sasvim spontano iz njene želje da kupi leptir-mašnu po svom ukusu. Kako nije uspevala da pronađe ono što joj se dopada ili je sve bilo nepristupačno, odlučila je da sama to stvori. Postojao je samo jedan problem. Ona nije znala da šije, niti je imala ikoga da je nauči. Tako se, pre više od 3 godine, upustila u avanturu koju i dan-danas živi i u koju je „uvukla“ i nas.
Kaži nam nešto o svojim kreativnim počecima?
„Od malena sam volela da sečem stvari i odnedavno sam tu čudnu ljubav pretočila u ovo što radim danas. Često sam znala da prekrojim apsolutno novu stvar koju sam kupila. Možete da zamislite koliko je stvari stradalo na mom kreativnom putu. Šalu na stranu… Kada nisam pronašla mašnu koja mi odgovara, otišla sam i kupila sam šivaću mašinu, a nisam znala ni kako da je pokrenem. Pitala sam babu da me nauči da koristim mašinu, ali sam dobila odgovor: „Nauči sama.“ Tada je u meni proradio inat i to sam i učinila. Naučila sam da šijem uz pomoć interneta i knjiga. Naravno, moji prvi radovi nisu ličili ni na šta ali sam ja bila sretna jer su to bile prve stvari koje sam sašila. U tom momentu nisam planirala da ih prodajem, jednostavno sam šila stvari za svoju dušu.“
Kakve su bile reakcije okoline na to što stvaraš?
„Zapravo, reakcije nisu bile nikakve. Ljudi su se smejali onome što radim i nisu verovali da svoj proizvod mogu da prodam nekome. To je uticalo na moje samopouzdanje ali je volja bila jača od uticaja drugih. Odlučila sam da guram do kraja, i baš iz inata nisam želela da odustanem. “
Kao i većina mladih i Melita nije isprva mogla da se u potpunosti posveti radu na onome što voli jer joj je drugi posao, onaj koji ne voli, donosio platu. Za ono što voli da radi, bivala je preumorna, a slobodnog vremena nije imala. Jednog dana je presekla i donela odluku da više ne želi da radi ono što ne voli, zarad novca. Od tog momenta u potpunosti se posvetila izgradnji svog brenda.
„Paralelno sa tim, sređivala sam papire za Englesku, što mi je takođe oduzimalo mnogo vremena. Opet sam zapostavila rad na Obelixu i to smatram svojom najvećom greškom. Povukla sam se u pogrešnom momentu i ljudi su bukvalno zaboravili na mene. A ja nisam bila zadovoljna jer i oni koji su znali za mene bili su samo ljudi iz okoline Sombora. U Engleskoj sam promenila ime brenda, što se nije ispostavilo kao dobar potez jer je zakon u Engleskoj vrlo oštar po pitanju autorskih prava. Tako sam svoj brend, od njegovih početaka, zapostavljala, menjala mu ime, ali sam mu se uvek iznova vraćala, odlučna da ne dignem ruke od svog sna. Ugasila sam firmu u Engleskoj, a povratkom u Sombor, počela sam davno započetu priču – ponovo, od nule. Sada radim na jačanju Obelixa i zadovoljna sam time što sam postigla za kratko vreme.“
Koji su najlepši i najteži momenti Obelixa:
„Najlepši momenti Obelixa su oni kada ljudi dobiju paketiće koje im pošaljem, a onda ja od njih dobijem pozitivne komentare. Tada znam da sam ispunila njihova očekivanja i to me usrećuje. Najteži momenti su bili oni kada sam sumnjala u samu sebe i to što sam dozvolila da drugi utiču na moje razmišljanje.“
Ključ uspeha?
„Trud i volja. Svi smo mi jednaki i svi krećemo sa iste tačke, bitno je koliko voliš to što radiš i koliko napora ulažeš u to. Smatram da kad nešto voliš, apsolutno nema razloga da ne uspeš.“
Iz iskustva života i rada u inostranstvu, možeš li da napraviš paralelu između odnosa prema handmade kreativcima – koliko su vidljivi i priznati u Engleskoj, a koliko u Srbiji?
“Razlika je jako velika jer mnogo naših ljudi ne voli ručno pravljene stvari. Zapravo, naš mentalitet takav je da volimo lepe stvari, ali ne volimo da ih platimo onoliko koliko vrede. Dok je u inostranstvu skroz drugačiji pogled na istu stvar. Stranci kada vide da je nešto ručno pravljeno, oni to cene i poštuju i nije im problem da plate koliko taj proizvod košta. Jako mi je krivo što kod nas nije tako i vređa me kada mi ljudi kažu da treba da se pomirim sa činjenicom da u Srbiji ne mogu da računam “svoje ruke” jer to ovde ne mogu da naplatim. Ja smatram da to nije istina i mislim da svaki proizvod ima svog kupca. “
Melita kaže da je strpljenje najvažnije, ali i velika ljubav i pažnja sa kojom stvara proizvode.
“Naravno da ne možete odmah staviti visoku cenu, dok se svojim radom ne probijete na tržište. Ali postoji jako važna stvar o kojoj ja naročito vodim računa – da biste mogli da naplatite proizvod, bitno je kako ćete ga predstaviti, jako je važna ambalaža u koju pakujte svoj proizvod. To je celokupan utisak koji prodajete kupcu i ne treba zanemariti njegovu ulogu. Jako mnogo vremena i novca i ljubavi ja ulažem baš u te “sitnice” koje drugi često zanemaruju, a moji kupci veoma cene.”
Kakvo je stanje u Somboru po pitanju ručno pravljenih stvari?
“Čula sam da je mnogo ljudi ovde počelo da pravi svoje proizvode i to me baš raduje. Što se više ljudi bude bavilo time, nadam se da će i drugi to više ceniti. Ja vidim potencijal u njima i mislim da ne treba da odustaju. I dalje me drži taj utisak iz inostranstva gde se ljudi oduševe pričom o mojim proizvodima, dok u Srbiji i dalje ne nailazim na toliku podršku i odobravanje.”
Zaključile smo da je neophodno da se svi ljudi koji nešto stvaraju svojim rukama međusobno podrže i da je ta podrška veoma važna. Dok na istoj radimo, zajedno, okupljeni oko istih ideja i ciljeva, Melita nastavlja da vredno stvara, smišljajući za vas svaki dan nešto novo, kreativno, zanimljivo i drugačije… A sve i dalje u svom, prepoznatljivom stilu. Pa šta da joj mi poželimo osim uspeha?I šta da poželimo sebi, onako sebično, osim da nam ovakvi kreativci ostaju u rodnom gradu i da zajedno stvaramo neku bolju somborsku priču.
Do idućeg čitanja, bacite pogled na Obelix Fejsbuk i Instagram profil, zapratite ovu kreativnu devojku i pronađite nešto po vašem ukusu iz Obelix kreativne radionice.
vanjavulin.com 