“Znaš, ne osećam ništa prema ovome gradu.” , rekla sam mu dok smo hodali držeći se ruku pod ruku, lagano, idući od tačke A do tačke B.

“Nekako nemam osećaj da sam ovde provela 5 godina svog života…”, zaključih dok se mrak lagano spuštao nad Novim Sadom.

Nisu objekti, nisu zgrade, kafići i ulična rasveta ono što čine jedan grad. Nisu to ni kulturna dešavanja niti novogodišnja dekoracija.

Ljudi.

Ljudi su ti zbog kojih voliš ili ne voliš grad u kojem živiš.

Posao.

Na drugom mestu tvoje odluke da li je taj grad baš za tebe ili ipak nije.

Ljudi su ono bez čega ne mogu. Ovo drugo sve više shvatam kao nešto promenljivo, nestalno, lepršavo i prilagodljivo meni i mojim potrebama. Nakon nekoliko mučnih godina, shvatam lepote rada u 21. veku i nadam se da ću jednoga dana u potpunosti i živeti na taj način. Dakle, da me neće biti briga gde živim jer ću posao moći raditi sa bilo kojeg kraja sveta. Ushićena sam od pomisli na takvu sjajnu budućnost i daću sve od sebe da ona bude što bliža.

Otišli smo u grad u kojem sam studirala i grad u kojem nisam imala priliku da se okušam u poslovnom smislu. Sve je to bio splet jako čudnih okolnosti, imala sam 24 godine i nisam imala želju da se vratim u svoj rodni grad (kao što to ni mnogi od vas ne žele). Zapravo, imala sam samo jedan uslov za povratak – posao profesora u gimnaziji ili nekoj drugoj srednjoj školi ali sam žarko želela da se vratim na “mesto zločina”. Postavila sam to sebi kao cilj jer sam bila ubeđena da se taj san neće ostvariti odmah. Ko će mene da zaposli, mladu i bez iskustva, bez veze i političke podobnosti? I zaposlio me jedan divan čovek i time me naveo da se u svoj rodni grad vratim, pomalo euforično, pomalo nevoljno sa osećajem zbunjenosti i tuge i sreće i neverice.

Mrzela sam sam svoj povratak, trebalo je živeti drugačije. Trebalo je biti odrasla osoba, jaka i samostalna, psihički i finansijski. Trebalo je naći stan i jesti nešto kada bolovi u kičmi bace u krevet. Trebalo je raditi i kad si jako loše jer bolovanje je moglo značiti izuzimanje sa radnog mesta. Trebalo je dati sve od sebe. I više od toga. Dokazati se i pokazati šta umeš. Trebalo je živeti sam i onda kada ti je bilo potrebno da te neko zagrli. Onako jako i nemilosrdno.

Trebalo je…

I jesam.

Sećam se da nisam verovala u nova prijateljstva, u šansu da nađem ljubav, u napredak u poslovnom smislu. Sve mi se to činilo nedostižno u ovom mom, malom, rodnom gradu.

Danas, 4 godine kasnije, kada se stišala praznična hajka, a vi se svi spakovali i sa sarmom u putnoj torbi, mahnuvši, otputovali nazad, u neke “svoje” gradove ostavljajući svoj rodni grad, ja ga gledam jadnog, tužnog i blatnjavog kako pati jer mislite da vas  nije dostojan. A onda porazmislite, ako nije samo hleb taj koji vas drži u drugim gradovima… Razmislite o tome da jedan grad ne čini ništa drugo do ljudi.Imajte na umu da je situacija sa traženjem posla prilično slična svuda u Srbiji. Nemojte tražiti opravdanja zašto vaši roditelji odvajaju od usta da biste vi sedeli u nekom tamo gradu i ne radili ništa.

Ako radite – super.

Ako se trudite – još bolje.

Ali shvatite da posao morate i možete naći GDE GOD bili i ŠTA GOD RADILI.

Teško će biti svakako, ali će, opet, možda ovde biti i lakše.

Prethodnih godina sam bila tužna kada vidim kako grad živne za praznike jer svi VI dođete. Nekako se rastužim jer znam da ćete uskoro otići. A kada ste tu, sve je super, kao da zaboravite sve ono što ste kritikovali, pa je Sombor odjednom idealno mesto za taj kratkoročni, bezbrižni, praznični život. Posle nekoliko dana sve već počinje da vas “smara” i onda roditelji lagano pakuju te torbe koje ćete poneti u vaš novi grad. Do novih praznika, do nove posete…

Ove godine nisam tužna zbog vas jer sam JA srećna u svom malom, rodnom gradu. U njemu radim, u njemu volim, u njemu su svi oni koji me ispunjavaju. Sa druge strane, u njega su došli i neki od vas, i sada i vi živite ovde.

Lepo je, zar ne?

A oni kojima mašem dok iz svog grada odlaze, želim samo da razmisle kako bi bilo kada bi došli za sledeće praznike i kada bi onda ovde i ostali.

Da li mislite da možemo da uradimo nešto sjajno, zajedno?

Izazivam vas da probate!

Vaša V.V.

 

Fotografija: Aron Čuvardić