Niko ne laže tako lepo kao čovek sam sebe. Niko ne pokušava da bude manje ono što jeste od Čoveka samog, jer mu društvo najčešće govori da baš to NE treba da bude. Mnogo je obrazaca koje isto to društvo od nas očekuje da ispunimo. Sve neke starovremske formule koje nedajtibože da si slučajno preinačio u nešto što TVOJOJ duši prija.

Skloni smo najčešće da poričemo baš one osobine i htenja, onih koje  nas tako jako obeležavaju da se ni od koga na ovome svetu ne možemo sakriti. Osim od sebe samih! Da li vam je palo na pamet koliko je to čudno? Da li ste ikada razmišljali o tome kako iste osobine i sposobnosti koje iz nas vrcaju, kako baš njih svi drugi (osim nas samih) vide jasno? Znate li da svoje boje, mirise i oblike sopstvenog unutrašnjeg bića, znate li koliko često ih mi sami NE vidimo?

Najveća laž koju sam sebi izgovarala čitavu jednu deceniju, još od srednjoškolskih dana jeste ona laž koja staje u dve reči: NISAM AMBICIOZNA. Oduvek sam mislila da sve što od života želim jeste posao u školi, muž, deca, kuća i okućnica. Kako su godine prolazile ja sam taj tihi glas o svojoj neambicioznosti počela sve agresivnije da pojačavam, da bih do pre dve godine na sebe i na druge istim glasom vrištala: NISAM AMBICIOZNA! Ljudi koji su mi bliski, bojažljivo su me gledali sa blagim izrazom neslaganja na licu. A ja i dalje nisam htela da priznam, jer mi je tako bilo lakše!

Bila bih zadovoljna sa svim gorepomenutim, bar sam tako mislila. A onda sam počela da shvatam da ono što već imam, apsolutno nije to što me ispunjava, i da je definitivno vreme da sebi priznam bolnu istinu. Nešto što bi trebalo da bude kompliment, shvatala sam kao okove i najgoru božju kaznu. U meni se počela javljati sumnja koja je svakim danom bila sve veća i veća – Šta ako ja zaista jesam ambiciozna?

Smejem se sebi, sada, kada shvatam koliko me je ta samospoznaja plašila. Bilo je tu hiljadu pitanja: Šta ako izneverim sebe? Šta ako ne uspem u onome što sam naumila? Hoću li imati energije da istrajem u toj čuvenoj ambicioznosti? Kako društvo gleda na ambiciozne osobe? Šta ako nisam dorasla svim zadacima koje želim da ispunim? I tako u nedogled…

Prvi put sam posumnjala da patim od ove straaašne dijagnoze kada sam, iz znatiželje i očaja otišla na konkurs za posao stjuardese. Otišla sam na razgovor bez očekivanja, potom sam prošla u drugi krug i ja sam nastavila sebe da lažem da samo želim da vidim kako to izgleda… A onda sam ušla u salu sa 150 drugih ljudi koji su, baš kao i ja, prošli dalje… Svi smo želeli isto, u vazduhu se pored svake osobe moglo osetiti da li je tu zaista iz znatiželje ili jako, baš jako želi da bude stjuard/stjuardesa. Prvi znaci takmičarskog duha javili su se tu…Ja sam ih negirala i celokupno svoje osećanje povodom toga pripisivala sam nekom kolektivnom uzbuđenju koje me je ponelo. Bilo je pravo vreme da počnem sa poricanjem.

Ima već neko vreme kako to više ne radim. Ima već dovoljno vremena otkako glasno i ponosno mogu da kažem: Ambiciozna sam, pa šta? Ne brinem se više oko toga šta će ko da misli jer sam sretna što sam najzad dorasla svojoj ambicioznosti. Da, spremna sam za sve te izazove. Ili nisam, ali se spremno osećam. Isto kao što se osećam da sam jaka, odlučna i istrajna. I šta mi više treba od toga? Preda mnom je toliko stvari koje planiram da postignem, toliko bitki koje ću se boriti da dobijem… Neće sve biti lako, znam! Kao što nije bilo ni do sada. Ali je najvažnije da sam naučila da jedina osoba koju ne smem izneveriti sam ja sama.

A vi? Koje su najčešće laži kojima sami sebe obmanjujete? Koja je to divna osobina koju negirate, koje se stidite i koju ne želite da vidite? 

Do idućeg čitanja, okrenite se i zavirite u svoju dušu. Šta je to što strpljivo čeka da ga pustite napolje?

V.V.