Zaista se ovaj post već dugo krčka u mojoj glavi i evo ga, najzad, momenat njegovog sazrevanja i trenutak kada je spreman da ugleda svetlost dana. Verujem da će se neki od vas složiti sa mnom,ali i da mnogi neće, ali ono što bih volela jeste da , ako se prepoznate, zapravo shvatite da treba da budete zahvalni.

Teško je nama, deci 21.veka, da preskočimo jaz između roditeljskih očekivanja i nametanja društva koje bi krenulo napred, ali to ne može sa zastarelim razmišljanjem. Vrlo često se sa svojim roditeljem oko toga sporim kada me pita: “Šta, opet si dobila ugovor na određeno?” ili koji konstatuje: “Samo da se ti zaposliš za stalno, pa da ja odem u penziju.”. Teško je toj srednjoj generaciji, onoj koja je detinje plakala kada ih je Tito napustio, teško joj je da shvati egzistencijalne muke današnjeg mladog čoveka. U njihovoj svesti postoji jedan poziv, jedno radno mesto, radni vek od 35 godina u istoj firmi, sigurna plata (“kolika-tolika”) i sve ono što mladom čoveku može da da zeleno svetlo za osnivanje porodice (o ovoj temi uskoro posvećujem poseban post). To su generacije koje su, uprkos inflaciji i ratovima, uprkos političkim previranjima i teškim vremenima, ipak uspele da sa svojih deset prstiju nešto stvore.

Mi, danas, živimo u konstantnoj neodređenosti, u životu na kredit i u stalnoj promeni kojoj , ako nas život njoj ne goni, se na kraju sami priklanjamo. Prva ja to činim. Tek kada sam pokrenula ovaj blog, tek sam tada spoznala neke svoje talente za koje nisam znala ni da imam, tek se tada u meni probudila želja da učim o nečemu sasvim drugom, novom i različitom od onoga za šta sam se formalno školovala.

Za vreme studija zaista nisam razmišljala o poslovnom segmentu svog života. Od srednjoškolskih dana uvek sam sebe doživljavala kao osobu koja bi volela da ima sve gorepomenuto te sam mislila da će me profesorski poziv zadovoljiti uveravajući sebe da “nisam ambiciozna” i da bi me rad u srednjoj školi, kuća, muž i buljuk dece učinili sretnom.

Onda sam dobila taj željeni posao, još uvek studentkinja, sa još jednim ispitom na masteru (namerno produženom godinom zarad finansijske “sigurnosti” koju mi je to produžavanje donosilo) ne znajući šta me je snašlo niti šta se od mene očekuje, a često ne bivajući svesna da se moj život okrenuo  naglavačke. Povratak u rodni grad i poziv profesorke srpskog jezika u gimnaziji s jedne strane su izgledali kao ostvarenje sna, a sa druge strane su delovali kao noćna mora jer su time u vodu pali svi moji planovi vezani za “prvo radno mesto” i grad u kojem sam planirala da živim. Ipak,  činjenica da sam posao dobila “ni po babu ni po stričevima” u ova luda srpska vremena, radovala me je i davala mi je nadu u to da pravda postoji i da prave vrednosti mogu da pobede.

Sa 24 godine počela sam svoj profesorski staž, sa 25 sam masterirala i celu tu svoju prvu godinu opisala bih kao jedno divno iskustvo sa mladim ljudima. Učila sam ih važnim stvarima, nevažne sam stavljala u drugi plan, trudila sam se da u njima probudim osećaj za to šta su prave vrednosti, da ih ohrabrim da misle svojom glavom i da to mišljenje iskažu (pa sam često dobijala i ono: “Do juče sam vas gotivio, od danas vas mrzim”) i iskreno sam se radovala svakoj njihovoj iskrenosti jer sam znala da će neki od njih biti ljudi sa velikim Lj. I zaista i jesu!

Onda sam dobila otkaz.

Prvo sam o tome htela da vrištim, da svi znaju za nepravdu koja mi je nanesena. Potom sam upoznala neke nove ljude koji su mi pomogli da smirim svoju dušu i da ne odreagujem burno na to kako i zašto sam sklonjena sa svog radnog mesta. Deca su htela da me vrate, neki su ih ubeđivali da ne treba to da rade i da se ne zameraju novoj direktorskoj vlasti i tako je i bilo. Ja sam počela da radim u seoskoj osnovnoj školi i ljudi koji su me tamo dočekali uspeli su da svojom dobrodušnošću izvidaju te rane i da svojom skromnošću i u meni probude neka pitanja o smislu života. Usledio je period neprihvatanja i depresivnog raspoloženja, bezvoljnosti i nezadovoljstva. Do neba hvala svim ljudima koji su me u tom periodu trpeli, zaista nije bilo lako.

Pre nego što mi je otkaz serviran provela sam 34 dana u Kanadi, gde sam intenzivno razgovarala sa ljudima o pokretanju bloga, gde sam odlučno govorila: “Ne!” selidbi iz svoje zemlje i gde sam verovala da je sve moguće ako se čovek dovoljno trudi. U osnovnoj školi, na novom poslu, sve je delovalo tako lako. Vremena sam imala na pretek jer mi je norma bila mala, a onda sam , u razgovoru sa Gregoriom, uspela da se odlučim da pokrenem ovaj blog.

Da, ovaj blog je nastao zato što sam dobila otkaz!

Zato što sam imala previše slobodnog vremena koje sam želela da iskoristim na pozitivan način, zato što sam htela da motivišem ljude kojima je to potrebno u teškim momentima, baš u onakvim momentima u kakvim sam se i sama nalazila. Ono što je meni bilo potrebno, odlučila sam da pružim drugima. I, zaista, to je upalilo! Uživala sam u svakoj novoj ideji, fotografiji, reči… Uživala sam radeći nešto, kako za sebe tako i za druge.

Bivala sam sve nezadovoljnija svojim trenutnim zaposlenjem što me je ponekad rastuživalo jer sam volela da provodim vreme sa tom dragom decom, ali me to podučavanje nije činilo sretnom. Iz depresivne faze prešla sam u svoju prirodnu fazu i to onu borbenu. Počela sam da radim nekoliko stvari istovremeno kako bih što manje zavisila od tuđe pomoći – radila sam u školi, držala privatne časove, držala časove pomoći u učenju, lektorisala tekstove, a vikendom noću prala čaše u kafiću. U to malo slobodnog vremena koje sam imala, volonterski sam radila pomoć u učenju za Rome srednjoškolce i trudila se da redovno objavljujem na blogu.

Ljudi bi se rastuživali kada bi me videli da radim u kafiću u koji dolaze “moja” deca ali ja sam uzdignute glave želela da im pošaljem dve poruke: “Pošten čovek nema čega da se stidi.” ali i onu važniju: “Pogledajte šta politika radi obrazovanim ljudima u ovoj državi.” Želela sam da se bore za sebe i nadam se da sam u tome i uspela.

Pre nekoliko meseci pozvali su me iz pozorišta da radim za njih. Priča o mom pozorišnom životu počela je neke 2008.godine kada sam tamo volontirala. Nakon što sam se u isto zaljubila, otišla sam na fakultet, a naša saradnja se nastavila kada sam radila u gimnaziji gde sam dva puta mesečno vodila grupu srednjoškolaca da gledaju predstave. Nakon toga usledila je saradnja gde sam postala honorarni lektor,  a od maja sam i zaposlena u Talijinom hramu. Radim nešto novo, nešto za šta se nisam formalno školovala ali smatram da za to imam sposobnosti. I dobila sam šansu da to i dokažem.

Kada vam neko kaže da je Sombor mrtav grad u kojem nema šta da se radi, nemojte mu verovati. Ovaj ringišpil na koji sam se popela treći put za tri godine ko zna gde će me odvesti i kakve će mi sve ljude doneti u život.

Sa nestrpljenjem iščekujem nove poslovne avanture koje nikada ne bih imala prilike da doživim – da nisam dobila otkaz!

Budite zahvalni kada neko ispred vašeg nosa zalupi vratima, iza tih vrata nije bilo nešto što je dobro za vas. A vi počnite da neumorno kucate na ona koja su obojana vašim bojama i iza kojih se čuje muzika koja vašem uhu prija. Nikada se stvari ne dešavaju tek tako.

Zato se osmehnite otkazu i recite: “Hvala!” Univerzumu. Sigurno za vas sprema nešto bolje. 

Do idućeg čitanja, radite na sebi i nikada, ali baš nikada ne odustajte na svom putu!

V.V.

Hvala Oliveri na fotografiji <3!