Utisci sa 38.somborskog polumaratona

Kada se završio 38.somborski polumaraton trebalo je da prođe neko vreme i da se slegnu svi utisci. Onda su me obaveze uzele pod svoje i jednostavno nisam stizala da sednem i pokušam da vam prenesem bar deo atmosfere. Sada mi je jasno da je ovaj vremenski otklon bio baš dobra stvar.

Moja prva trka bila je u oktobru 2016. kada sam, totalno fizički nespremna, istrčala 5 km. Ja koja inače ne volim da trčim zaljubljujem se u trčanje iz više razloga, neke od njih prikazujem u obliku slika nastalih prilikom moje druge trke. Ovog puta istrčala sam 7 km sa devojkama sa treninga :).

TIMSKI DUH

Iako smo zajedno trenirale i pripremale se za ovo preko kardio treninga, mi smo zapravo prvi put trčale zajedno. Na samom startu dogovorile smo jedno – delimo se u dve grupe i nijedna devojka ne trči sama. Tako je i bilo do poslednjih 500 m kada sam se vratila da vidim da li je Jeleni dobro. Njeno: Ne mogu,srušiću se. vraćalo me je, sve dok nisam čula ono odlučno: Dobro sam,slobodno trči! U tom momentu potrčala sam najbrže što sam mogla i uhvatila Radmilu za ruku i tako smo stigle na cilj.

ADRENALIN

Verovatno bi ga trebalo staviti na prvo mesto! Znate li kakav je osećaj kada stojite u grupi od 750 ljudi i zajedno počinjete trku? Pa,fenomenalan! U momentu mislite da možete da poletite. Zajedništvo,silina,odlučnost,dobro raspoloženje… Sve se nekako slije u sam start trke.

OKRETANJE ZDRAVOM ŽIVOTU I UČENJE PRAVIH VREDNOSTI

Trka pužića je jedna zaista dobra stvar za decu, da se druže,zabavljaju i da im se zagolica takmičarski duh. I ne samo ta trka. Svaka čast svim roditeljima koji su svoju decu doveli,koji su sa svojom decom trčali i time ih vaspitavali u sjajnom pravcu. Veoma je značajno naučiti decu zdravom načinu života, podsticati ih da budu timski igrači, razvijati kod njih empatiju…

PODRŠKA PORED PUTA

Oni koji nikad nisu trčali ne znaju koliko je važna podrška ljudi koji samo stoje sa strane i pružaju vam podršku – samim svojim stajanjem, dobacivanjem motivacionih rečenica, dodavanjem vode, hrane, muzikom koju sviraju ili puštaju sa zvučnika i osmehom,pokojom ispruženom rukom da bacite petaka.

MEDALJA

Najmanje važno ali i dalje motivišuće – nagrada za istrčanu trku. Prija kada vam stave medalju oko vrata, u trku, znate onda da ste jednu borbu pobedili, koji god bio vaš rezultat. Nakon 10 takmičarskih godina i mnoštva medalja, sada, kao rekreativcu, ove medalje znače nešto drugačije. I jesu one važne ali najviše u toj prvoj sekundi kada se prekorači cilj.