„Dunja je posetila više koncerata i izložbi za svoje tri godine nego neko za ceo život. Ona je već prekaljeni posetilac kulturnih događaja!“ – prokomentarisala  je naša draga drugarica u razgovoru kada sam joj govorila o planovima za vikend i tako me ponovo motivisala da nešto napišem.

Kada je pravo vreme uvoditi dete u svet umetnosti? Moj odgovor bi bio: Još dok je u stomaku. Tokom trudnoće pevala sam u horu, putovala na takmičenja, i znam koliko mi je tada, kao i ranije, muzika prijala. Čitajući potom raznu literaturu (Šarlin Habermejer: “Prava muzika za vaše dete” – jednostavne i praktične ideje koje će vam pomoći da snagom muzike preobratite život svoga deteta) i pripremajući se za majčinstvo, uvek sam nailazila na podatak da muzika pomaže deci da se razviju, da shvate svet koji ih okružuje, ali i da iskažu svoja lična iskustva. Takođe, ona pomaže i razvoju govora. (Moja Dunja je propričala već sa godinu dana i lako sastavljala rečenice da su se svi čudili i zapitkivali nas koliko ima godina i kako već tako lepo i puno priča.)

 Dunja je doživela da sa samo dvadeset sati svog života sluša mini koncert koji su nam članice mog hora (“Musica Viva”) priredile ispred prozora u porodilištu!

Kod kuće smo joj pevali svi, ne samo ja, već i bake, tata, ujko, ko god da je došao jer je slušala sa pažnjom, a pesma je (bila) i glavni adut za uspavljivanje. Repertoar je bio šarenolik, šta ko zna i ume, taman da joj sve predstavimo a ona će sama kasnije izabrati šta joj najviše ušima prija.

Kako je progovorila počela je da pevuši. Kako je prohodala počela je da vrcka. Uvek se mrda u ritmu muzike i pleše. I tako svakodnevno. Zato smo je sa tri godine upisali na “Plesić” – edukativno-psihološki program posebno dizajniran za decu od 3 do 6 godina.

 Prvi muzički instrument koji je dohvatila bilo je đembe. Imali smo ga kod kuće kao suvenir iz studentskih dana iz Istanbula. I bio joj je mnogo interesantan. Pevali smo i udarali „daga daga dum da daga da dum dagadum dagadum daga daga dum“ koji sam naučila od Dragoljuba Đuričića na zajedničkom koncertu. Potom smo joj dali suvenir sa Zlatibora – frulu, baba i deda su iz Grčke doneli sintisajzer, a dobijala je i neke dečije plastične muzičke instrumente.

Kako mi je posao takav da pratim sva kulturna dešavanja, vrlo rano sam počela i nju da vodim na svoje „terene“. Išli bismo sve troje pa kad njoj dosadi ona i tata bi malo prošetali. Na taj način vrlo rano je bila na džez koncertu, koncertu indijske muzike, gitare, harfe, hora… Kada joj se nešto ne dopadne (jer je jako glasno) zadržavali bismo se kraće, a ako joj se dopadne ( kao što jesu „Šareni vokali”) ostajali bismo do kraja. Važno je ponuditi im, pokazati, a oni će izabrati da li je „to to“.

Sa dve godine Dunja je prvi put bila i u pozorištu.

Mocartova opera “Čarobna frula” (za sve ali i za one najmlađe) u izvođenju SNP-a Novi Sad bila je odličan izbor za početak. Ova jednočasovna muzička bajka nas je oduševila, ona je gledala s punom pažnjom i  pevala danima Papagena, Papageno i tražila da samo to sluša… Potom smo gledali sve predstave u somborskom pozorištu, a onda počeli redovno da posećujemo Dečije pozorište u Subotici koji imaju predstave na srpskom i mađarskom jeziku kao i teatar u pelenama za mališane već od 6 meseci (oduševilo me je to kako misle na najmlađe – sakupljanjem  pečata na karticu do određenog broja doneće deci poklon što je lepa motivacija za mališane da od malih nogu posećuju pozorište). Takođe, dopada mi se i praktičnost u ovom pozorištu jer ispod svakog sedišta stoji dodatni podmetač koji dete podiže da bolje vidi scenu) kao i u Pozorištu mladih u Novom Sadu .Ona obožava pozorište i uvek se jako raduje svakom odlasku.

Naravno, da joj se nije dopalo u početku, da sam uvidela da sam požurila, ne bih insistirala već bih sačekala neko vreme pre ponovnog pokušaja jer se svako razvija individualno i ne bih insistirala ni na jednoj od ovih stvari, jer nije svako umetnička duša.

Kada je o književnosti reč, već sa godinu i po dana dobila je člansku kartu u biblioteci i nema dana da ne čitamo po nekoliko knjiga. Knjige kupujemo, dobijamo, pozajmljujemo, menjamo ali uvek i sve čitamo veoma strpljivo, razgovaramo, objašnjavamo, uživamo… Neverovatno koliko puno za kratko vreme mogu da nauče. A tek da zapamte! Ponekad na prvo čitanje ume sve da ponovi i prepriča, a ako promenim redosled reči ispravlja me… Neke smo knjige napamet naučili od silnog čitanja pa ja listam strane a ona govori šta na kojoj piše i tako kao ona meni čita.

Sa dve godine posetila je više puta muzej, Galeriju, Kulturni centar, mnoge izložbe fotografija, slika, skulptura, bila na “Noći muzeja”… A svaka poseta, svako novo iskustvo, nešto neobično što je videla, otvorilo je niz pitanja i tema… Posebno su joj uvek zanimljive instalacije.

Obožava da boja, crta vodenim bojama, krede nosimo stalno u parkić, od plastelina pravimo figure, pravimo testo i “kuvamo”… Svaki put me oduševi kada se igramo igre „nastavi pesmu“.Otpevam početak pesme a onda je pustim da sama nastavi dalje. Neverovatno je kako brzo uči pesme i koliko brzo je u stanju da interpretira ono što je prethodno čula.

Zašto sve to? Kako mališani najbolje uče na primerima htela sam joj dati dobar primer. Treba se boriti za prave vrednosti i ne dozvoliti da ovo vreme potisne kulturu i umetnost a samim tim i znatiželjnost kod dece. Treba ih podsticati i razvijati njihovu maštovitost.

I kada živite u maloj sredini treba da iskoristite sve kulturne sadržaje koji vam se nude. Dakle, važna je samo vaša želja, dobra volja, malo organizacije i sve se može postići. Većina sadržaja koje sam navela su čak besplatni, a ulaznice za pozorište su 200 i 250 dinara, zavisi od grada i predstave.

Nikad nije rano, ali ni kasno, Čekamo vas!

Tamara, Dunjina mama