Treća povratnička godina u rodnom gradu… Za te tri godine promenilo se dosta stvari u mom životu. Nedavno sam opet promenila prostor u kojem živim. Komentari ljudi iz moje okoline bili su nešto poput: Opet se seliš? Pa zašto? Kupila si svoj stan? Šta nije u redu?

Aman ljudi…

Da, opet se selim. Ako bih brojala svoje selidbe u poslednjih 15 godina, mogla bih se dobro zamisliti jer se više ni ne sećam svakog stana u kojem sam živela.

Selim se jer se ne osećam dobro u tom prostoru, selim se jer sam našla novi 31 kvadrat Ljubavi.

Ne, nisam kupila svoj stan. Seljakam se po tuđim zgradama i kućama, pa šta?

Sve je u redu. Ili nije?

Iz moje perspektive, u svaka 4 zida u koja uđem, od njih umem da  napravim Dom. Možda sam samo tako navikla… A možda imam neko divno umeće da ispunim prostor ljubavlju i mirom gde god živela. Ja više volim da verujem da je ovo drugo. Možda sam pomalo i luda. Možda volim promene. Možda uživam u onome čega se većina ljudi grozi.

Nisam bila svesna toga dok nisam počela da radim. Kada sam se susrela sa ljudima koji su pred penzijom i koji su svoj radni vek proveli NA JEDNOM RADNOM MESTU, mene je to zgrozilo. Da, uvek sam znala za ljude koji rade državni posao i koji u životu imaju samo to jedno radno mesto. Onda sam se zapitala – Pa kako oni nisu nesretni? Zar im ne dosadi? Gde upoznaju nove ljude? Kako uspevaju da napreduju na ličnom planu? Sve se to i dan-danas pitam i znam da neki, znam da retki u tome uspevaju. Da ne potonu u kolotečinu jednoličnog doživotnog državnog posla. I njima se divim. A šta je sa ostalima?

Ah, pa zar je bitno…

Zapravo, shvatila sam da ja volim promene. Ma, hajde, ja ih OBOŽAVAM! Svaka promena je za mene izazov – a izazov me čini živom. Izazov me motiviše, tera me da se trudim jače i više i bolje. Tera me da ne potonem i pomaže mi da preživim ovu Svakodnevicu. Svaki strah od promene bio je samo strah od toga kako ću se u promeni snaći. I verujem da je većini ljudi to ono najstrašnije. Strašnije i od promene same. Neki ljudi ne umeju da funkcionišu, neki ljudi moraju svaki dan na poslu da piju iz iste, iz svoje šolje, moraju da sede na svom mestu, moraju da rade po svome ne slušajući savete drugih, njihovo mora da bude najbolje… I ti ljudi ne znaju šta propuštaju!

Nemojte biti TI ljudi, budite oni koji promenu izazivački gledaju dok se spuštaju u stav i podižu gard ne znajući da li će promena započeti borbu ili će im se baciti u zagrljaj. Budite oni koji su spremni na oba – i da se krvnički bore i da se dečije prepuste zagrljaju Novog života. Budite sigurni u sebe da ćete u promeni biti baš odlučni i jaki i svoji. Verujte u to i bićete! Kada je prigrlite, imaćete osećaj da je ceo život u vašem zagrljaju. Uskoro ćete se nadati novoj. Zanimljivijoj. Izazovnijoj. Ekstremnijoj.

Treća povratnička godina u rodnom gradu… Prošlo je samo 6 dana otkako sam u novom stanu i… Ovo je moj Dom. A promena? Evo je ispod ruke, dremljivo prede…

A šta je sa vašom? Plašite li se iste?

V.V.

Photos – Gregorio Rizzo