Bila je ovo jedna borbena godina. Ako je računam od marta do marta, jedna od najborbenijih do sada. Mart se nekako pokazao kao mesec u kojem sam, nakon par meseci nezadovoljstva, počela da se borim protiv onoga što mi smeta. U poslu. U životu. U svakodnevici.
Borim se i sada. Rukama i nogama. Nespavanjem. Tihim i glasnim prkosom. Ćutanjem. Nepristajanjem. Neposustajanjem. Borim se celim svojim bićem da nešto PROMENIM. Jer je ključ u tome da nikada ne stojite u mestu. Samo se krećite, neka energija kruži slobodno dok sama sebi svrhu ne nađe. Najgore je kad se čovek prepusti i odustane.Nemojte, nikada nemojte!
Prezirem one savete dušebrižnika:
Pa dobro, budi srećna, neko nema nikakav posao…
Pa dobro, mlada si…
Ima vremena…
Ne može to u Srbiji bez ovoga ili onoga...
Itd, itd…
Neću da budem srećna jer bi se većina pomirila sa sudbinom.
Da, mlada sam, to ne znači da želim da gubim vreme.
Da, mlada sam, to ne znači da sada ne zaslužujem priliku da budem najbolja što jesam.
Ne, ne volim državni posao koliko se god on činio savršen ljudima oko mene.
Ne, ne želim da radim ono što ne volim samo zato što drugi misle da se čovek mora baviti onim za šta se formalno školovao.
Da, može se! Bez ovoga ili onoga. Može se i ovde i preslatki su plodovi uspeha nakon toliko muke. Ako se ne može ovde, može se negde na kugli zemaljskoj. Uvek se negde može. Samo što je ljudima lakše da misle kako izbora nemaju.
Prestanite da varate sebe. Učinite promenu, podignite glavu visoko i zakoračite u budućnost koju kreirate SAMI.
Do idućeg čitanja, počnite da menjate ono što ne valja… Biće teško, ali biće i saputnika na putu promena. Ne brinite previše, sve nakon prvog koraka je ludi tornado koji vas nosi sve do samog kraja. A kad vas , izubijane, baci na pod… Videćete da je sve to, zapravo, vredelo…
Photos by Gregorio Rizzo
vanjavulin.com 
Slucajno, ali slucajno otkrih tvoj blog. Napokon da imam sta da procitam a da nije isfabrikovano!
Ovo o cemu pricas u postu inace je nesto sto I sama prolazim. Promene su neophodne. Cesto I drasticni rezovi I rizici. Ako ti se svaka celija u telu buni protiv necega- menjaj, gradi, grebi, rizikuj. A te teze koje imaju uvek jedno “cuti tu” u sebi zanemari. “Cuti tu” ljudi su najtuzniji.
Samo napred, citamo se.
xx
LikeLike
Hvala ti mnogo,baš mi je drago da ti se dopada:). 💗
LikeLike
Konačno se malo dočepah računara,… Sviđa mi se taj borbeni stav i ne mirenje sa onim što ti se ne sviđa,što znaš da nije u redu,u šta ne možeš nikakao da se uklopiš i potreba da se svemu tome prkosi i suprotstavlja,…Sve mi je to jako poznato….Neki dan sam na TV-u čula jednu zanimljivu životnu priču… Neki umetnik iz Švajcarske,nisam mu zapamtila ime,kao mlađi došao je slučajno u Beograd,turistički i tu ostao da živi.Napustio je Švajcarsku,inače zemlju mojih snova,i došao da živi u Beograd jer je strastveni pušač i ovde je to mogao da radi gde i kada got to želi…Kaže da je njega isuviše ‘gušio’ taj red koji u Švajcarskoj postoji na svakom koraku i u svakom segmentu života….
LikeLike
Hvala:). Svi smo različiti,stoga svakoga drugo usrećuje. Makar to bilo nešto što drugima deluje banalno ili smešno. Svako treba da živi po sopstvenim pravilima. Hvala na komentaru :).
LikeLike