Ako se vratim 20 (i više) godina unazad, bleda su sećanja na idilične praznične dane. Na onaj rumeni, zdravi,pravi Božić i onu razdraganu, pevljivu Novu godinu. Na porodicu na okupu, predivno ukrašenu kuću i poklone ispod jelke. Poslednji takav u sećanju bio je onaj kada smo sestra i ja ispod jelke dobile (čitajte) original CD grupe Van Gogh i svaka po (čitajte) veliku Milka čokoladu. Našoj sreći nije bilo kraja, a koristili smo iste ukrase otkako sam znala za sebe i retko smo dobijali posebne poklone u prazničnom periodu.

Bili smo deca koja su znala da se raduju i da se obraduju jednoj običnoj čokoladi. Bili smo deca koja su svoje detinjstvo provela ne tako bezbrižna, u ratnim godinama se rodili u posleratnim pokušavali da odrastu uz napore naših roditelja da ne osetimo neimaštinu i mržnju. Prolazile su godine i razne životne okolnosti počele su da nas šibaju tako da više nismo znali da li je Nova godina ili Božić , a i ako su bili, nisu to bili dani koje je trebalo slaviti. Naprotiv.

Došla sam u te neke tinejdžerske, kvazibuntovničke periode u momentu svog života, haotičnog, takvog, da mi nikakvi praznici, svećice ni boje nisu mogli obasjati sivilo koje je bilo u meni. Počela sam da mrzim sve što ima veze sa novogodišnjim i božićnim veseljem, okupljanjem porodice koja odavno više nije na broju, čak sam počela da ignorišem i svoj rođendan koji se na ove praznike nadovezuje jer svi oni se vrte oko najtužnijeg meseca u (mojoj) godini.

Onda je usledila selidba u studentski dom gde sam još više izgubila pojam o praznicima, uvek se izvlačeći na neki ispitni rok, na neko moranje, na neophodno ostajanje u Novom Sadu… I sve tako do pre nekoliko godina. Zatim sam upoznala Tijanu, cimerku koja je uspela da razbije to sivilo jer ona je jedna od onih ljudi čiji jedan zagrljaj znači Dom. I počela je tako naša prva Nova godina, Tijana je ukrasila našu skromnu, domsku sobu onako kako je najbolje umela. I bilo je divno!

Te godine, pao je neverovatan sneg. Bilo ga je toliko da smo u domskom dvorištu izlazili da se grudvamo, mi, klipani od 20 i kusur godina. Bilo ga je toliko da su momci iz doma veći deo dana držali lopate u rukama. Bilo ga je toliko da nas je ujedinio u nekom zajedničkom vremenu. I baš je bilo super! Nisam ni primetila da je još tada moje srce počelo da ostavlja neki deo sebe i za zimsku radost. Mali deo, doduše, ali ipak deo. I to je bio napredak.

Posle tih studentskih došle su godine ljubavi, one godine gde ti jedna osoba i 20 iznajmljenih kvadrata znače Porodicu. Gde ti ništa drugo nije potrebno osim te iste ljubavi koja će napraviti prazničnu atmosferu u bilo kojem mesecu godine. I, eto, nas ovde. Danas. Nakon slave vratićemo se u u neki opet iznajmljeni, tuđi stan, da skromno ukrasimo isti. Jer je poenta praznika ta – da ih provedete sa voljenom osobom slaveći tu ljubav i sve ono što u momentu imate. 

Možda je ova godina baš ta u kojoj ćete zavoleti novogodišnje praznike ;-)!

Do idućeg čitanja, veliki pozdrav!

V.V. 

Photos – Pinterest