Ponovo je mart, u novembru. Imala sam taj mesec u godini, vapaj za promenom koji mi je uzeo neke dane, energiju, živce… Ali sam mu sve dala svesno, nek’ ide život! Bio je to neki mart , i sećate se,  o njemu sam i pisala. Bilo je mnogo truda, rada i napora da bi se nešto promenilo. I ništa se nije promenilo, na kraju.

Bio je to neki mart ove godine, koji mi se dešava ponovo. Sedim sada i razmišljam, hvala Univerzumu na tome. Plaćam ga opet, taj mart jesenji, platila sam ga nesanicom, strepnjom, mukotrpnim radom, odricanjem, pa i zdravljem. Jer ne znam da stanem, jer opet vapim za promenom. Ovog puta mnogo ozbiljnijom i sa mnogo više uloženog truda. Sad je sve stalo i ja čekam razrešenje nekih životnih rebusa. Osećam se kao junakinja u onim bajkama sa dva moguća puta. Čekam instrukcije Univerzuma kako bi me ishod odvukao na levu ili na desnu stranu. A strana ima i više od dve, i predivne mogućnosti  otvaraju sve te strane. A ja više nemam martovsku strepnju jer znam, šta god da se desi, čeka me nešto novo, osvežavajuće i obećavajuće. 

Hvala ovom oktobarskom martu koji me je naučio mnogim stvarima. Vraćaju se neki ljudi u moj život, neki bespravno izgubljeni junaci na putu ka Budućnosti. Vraćaju se novi, sveži, osvešćeni. Ulaze i novi, predivni, inspirišući ljudi koji se tek spremaju da zauzmu mesto u prvom redu ove predstave.

Ne mislim više o sebi kao o podvojenom autoru. Volim svoju poeziju koliko god teška bila, volim svoj blog koliko god suprotan od nje bio. I ujedinjujem ih, uskoro. U nekom novom obliku, na neki novi način, sa nekim novim-starim ljudima.

Ne brinem više, jer, juče sam stala. Nakon jesenjeg, iscrpljujućeg marta, zaustavila sam se. Posvetila sam se Sebi, Njemu, Prijateljima, Porodici.

Onda sam shvatila – biće sve dobro. Samo nikad ne smemo zaboraviti Ljude. Jer smo Ljudi. Sedim juče tako, dok neko čini nešto lepo za mene, i dobijam impuls izdaleka, najavu nove saradnje i nekih novih mogućnosti. Naježim se od glave do pete. I podsetim se svega što nisam, a trebalo je. Svega što želim, i hoću. Samo što nisam! Ona me pogleda i kaže: Vidiš, činila si dobro i dobro ti se vraća. Ima nešto i u tome. Sigurno.

Očistila sam se. Poželela viši cilj. I ovaj mart me je naučio da se samo mukotrpnim radom može stići tamo gde sam na svojoj mapi Života zacrtala. Juče je bio dan za odmor, danas se već treba vratiti u tempo jer… snovi se ne ostvaruju ako ne uložimo svu svoju energiju, svoje vreme i emocije. A put do njihovog ostvarenja podrazumeva mnogo zgoda i nezgoda, mnogo lekcija i razočaranja, mnogo ljudi koji nam daju snagu da u tome i istrajemo.

Nakon dugo vremena, pišem da bih pisala. Zbog sebe, o sebi. Bez slike, bez povoda, bez razmišljanja. Jer danas dan kad je srce iskuckalo ove redove…

Do idućeg čitanja, shvatite:

Svaki trud se, zaista, isplati.

Nesebičnost je važna za mentalno zdravlje vas i ljudi koji vas okružuju.

Nikada u trci ne zaboravite one čija vas ljubav pokreće.

Radite danas sve što treba da biste sutra radili samo ono u čemu istinski uživate.

I – Istrajte, možete vi to!

V.V.