Pre nego što sam napisala prvi post o Kanadi, veoma sam se premišljala ali sam ipak odlučila da ga objavim jer smatram da bi nekome mogao biti od pomoći s obzirom na to da se radilo o utiscima sa turističkih lokacija (Ukoliko niste pročitali ovaj post, nalazi se ovde).

Post koji je pred vama zapravo je moj lični utisak o kanadskoj svakodnevici jer sam tokom svog boravka tamo, 34 dana provela kao da tamo živim – obavljala kupovinu, kućanske poslove, odlazila u teretanu itd. Izdvojiću vam nekoliko stvari koje su me iznenadile,u pozitivnom ili u negativnom smislu.

Hrana – mislim da bih danima mogla da pišem o hrani u Kanadi. Pa, zapravo postoji samo nekoliko stvari koje su me oduševile, a vezane su za hranu. Jedna od njih  su CINNAMONROLLS – kolači sa cimetom koji su sočni i ukusni i dopali su mi se iako nisam  zaljubljenik u  cimet. Osim cinnamonrolls-a, kornet korpica za sladoled i čipsa :-D, hrana mi se nije dopala. Imala sam jako velikih problema jer se dešavalo da mi se stomak naduva od obične jabuke, te da imam stalan osećaj težine u stomaku i nadutosti. Da ne pričam koliko sam se šokirala činjenicom da postoje jaja od kokošaka koje su slobodno šetale po farmi, i od onih koje nisu; da su svi bataci u pakovanju iste veličine, da su banane uvek zelene (bukvalno su zelene) i da je krompir jako skup. Ali, ipak, špargla je uvek dostupna sveža – to je pozitivna stvar :-).Onda mi ljudi kažu: “Pa, dobro, možeš kupovati organsku hranu.” (smeh) Društvo, ne postoji takva hrana u Kanadi. Nažalost.

Javni prevoz – kada sam prvi put ušla u subway oduševila sam se jer sam se na momenat osetila kao da sam u filmu. No, seli smo i počeli da se krećemo pri čemu sam ja nestrpljivo upitala zeta: “Kad će da ubrza?”. On se samo nasmejao. Dakle, metro u Kanadi je za mene bio iznenađenje. Iskreno, nisam se nadala da je vožnja toliko spora. Ukoliko nemate automobil, od Mississauge do Toronta trebaće vam 2h i promenjena bar tri vozila javnog prevoza. Mnogo vremena se potroši u putu od tačke A do tačke B. No, subway je savršen ako ga uporedite sa autobusima. Ne znam šta nije u redu sa ljudima u Kanadi, ali u gradskom autobusu klima je nameštena na minus. Pa, skoro na minus! Zamislite leto, jul, napolju 30-ak stepeni, a unutra vozač u zimskoj jakni(!?) Pa tek onda zamislite šok ulaska i izlaska iz vozila javnog prevoza. Jedan dan me toliko bolela glava od klime koja mi je duvala u glavu, da sam pola dana preležala pod lekovima. Zapravo, u koju god prodavnicu da uđete – isti je princip – što hladnije to bolje!

Ljubaznost – svi su ljubazni, gde god da se okrenete! Najčešće je ta ljubaznost u opisu radnog mesta ili su generalno ljudi tako programirani i stalno imaju “kanadski osmeh”(da ne kažem lažni osmeh). Kada dođete u Kanadu na odmor, to zaista mnogo prija. Setim se uvek ledenog pogleda srpske prodavačice ako joj pomeriš majicu malo levo, ili nedajbože majica spadne sa vešalice. U Kanadi možeš da vratiš artikal, samo ako si posle dve nedelje shvatio da ti se ne dopada. Mi smo išle da vratimo tepih, koji je bio smotan, a prodavačica nije ni odmotala tepih niti je išta pitala. Samo je ljubazno zatražila karticu i vratila novac na nju. Dakle, mušterija je uvek u pravu i sve je podređeno mušteriji.

Zabrana pušenja – jednom rečju, oduševilo me je to što ljudi ne puše nigde na javnom mestu. Nema ono da puši na ulici, obiđe me i zapljusne dimom. Ne! Lako se čovek navikne na vazduh bez duvanskog dima.

Raznolikost – kada sam otišla na ulice Mississauge nisam verovala koliko je različitih ljudi oko mene. Da, znala sam to u teoriji, ali u praksi je bilo divno iskustvo. Išla sam sa zetom u kinesku i indijsku četvrt, uživala u raznolikosti koju pruža ovaj deo Kanade. Neki će reći: “To je sve do zakona.” Ma neka je! Da je nama neki zakon koji će nas naterati da svi živimo i radimo zajedno.

Biblioteke – tačka! Ah, te biblioteke! Kada sam otišla u (mislim čak i najveću) biblioteku u Torontu, oduševila sam se iz više razloga. Pored divnog enterijera, svi ljudi ovde mogu SLOBODNO da uđu, bez ikakve članske karte, plaćene ulaznice ili provere. Pet spratova, lift sa staklenim zidom kroz koji se pruža savršen pogled, mnoštvo prostora za učenje, čitanje, istraživanje, tihe kapsule, internet kutak, izložbeni prostor… Jednom rečju, savršenstvo! Bila sam i u dve manje biblioteke i tamo se takođe oduševila količinom ljudi koji je posećuju i principom rada. Malo bolje stambene zgrade takođe imaju svoju biblioteku koja je dostupna stanarima. Ne mogu vam opisati koliko sam se zaprepastila kada sam ugledala Šekspirova sabrana dela u prelepom, skupocenom izdanju i divan enterijer za čitanje u miru ukoliko želite da na momenat pobegnete iz sopstvenog stana i sopstvene svakodnevice.

Otvorenost – doživela sam nekoliko primera. Verovatno bih i više, ali kada sam bila sama jednostavno se nisam usuđivala da razgovaram baš sa bilo kim. Ne mogu reći da sam se osećala potpuno slobodno da to učinim jer mnogo je ljudi, pa ima ih onda i raznih. No, dešavalo mi se da mi devojka u busu kaže da joj se sviđa moja majica, da nam čovek pomogne oko paljenja vatre jer je video da nam ne ide baš dobro, da nam onda drugi čovek donese pečeni kukuruz jer smo mi pomogli njemu ustupivši mu naše roštilj mesto. Dakle, lepe su te sitne pažnje koje dobiješ od nepoznatih ljudi, i koje nepoznatima pružaš.

Osećaj da je sve moguće – više je faktora koji do toga dovode ali kada odete u Kanadu (verujem u bilo koju veliku, razvijenu državu) dobijete osećaj da je sve moguće. Da možete da radite razne stvari, da se ostvarite na raznim planovima i da prodajete neku svoju priču (koliko god ovde to ovde izgledalo nemoguće). I možete! I to je jedna divna stvar…

Nadam se da vam je moj utisak bio od koristi, do idućeg čitanja, veliki pozdrav!

V.V.