Prvi susret sa Draškovim stihovima imala sam nedavno videvši ih na internetu. Bilo je to samo par stihova, nije bilo početka, nije bilo kraja, samo nekoliko njih istrgnutih iz celine. Zatim sam na Milomirovom profilu videla da je izašlo treće izdanje Smotuljaka i slutila sam da je njihov uspeh opravdan.

Kupila sam knjigu u Novom Sadu i gotovo sam je celu pročitala na putu do kuće! Dok sam čitala Draškovu poeziju osećala sam kao da je napisao sve ono što ja mislim, ono što mene muči, sve ono što i sama osećam… Podsetio me je na Bukovskog, ali opet je njegov izraz mnogo lepši, bez psovki i vulgarnosti, a opet ponekad je brutalan u izrazu onoga što svi mi , mladi, svakodnevno proživljavamo.

Hvala ti, Draško, što mogu da kažem:

NISAM SAMA.

NISAM JEDINA.

NIJE UZALUD!

Hvala ti, Draško, što ima nade za književnost na Balkanu.

Hvala ti za svaki stih, svako otvaranje duše, svaku emociju…

Hvala ti što postojiš i što si svu muku života na Balkanu utkao u nešto divno, plemenito i veličanstveno!

Do idućeg čitanja, pozdravlja vas jedan smotuljak:

OTKUCAJI KAMENA

Čovjeku je laknulo

i on reče:

“Pao mi je kamen sa srca!”

pa stavi ruku na grudi

da to potvrdi,

ali on osjeti hladnoću,

teška studen pod rukom mu bi,

i tad čovjek shvati:

“To je meni srce palo,

a ne kamen!”

Do idućeg čitanja, Smotuljke Draška Sikimića možete poručiti preko sledećeg linka http://www.novapoetika.com/knjizara/smotuljci/. 

Da li ste već pročitali ovu knjigu? Kako vam se dopala? Čekam vaše utiske i komentare.

V.V.

Photo by Gregorio Rizzo