Uvek sam se grozila novogodišnjih odluka i sebe neodlučne da ih donesem i sebe još neodlučnije da ih ispunim jer se u meni uvek javljao bunt – E BAŠ NEĆU SADA KADA JE MODA DONOSITI ODLUKE. Prošli su ti dani i ja sam prestala da obmanjujem sebe lažnim obećanjima.

Približava se kraj godišnjeg odmora, uskoro za mene počinje nova radna godina i sama spoznaja činjenice da se treba “vratiti u ritam” svakodnevice u meni budi želju da u nove radne pobede krenem jača, bolja i pametnija.

Na  nekim stvarima sam počela da radim nedavno, na nekima danas, a na nekima ću sutra… Ono što je najvažnije, neću sebi postavljati stroge rokove i neću se mrzeti zbog posustajanja i kolebanja.

Evo moje kratke liste odluka…

Biti fizički jača iliti spremati se za bitku sa životom kao da je bokserski meč 🙂

Svake godine se smanjuje jaz između mene i 30-ih i shvatam da je krajnje vreme da prestanem da živim “od stare slave”. Krajnje je vreme da se suočim sa tim da je prošlo mnogo godina od mene karatistkinje, do mene sada. Mene koja nema kondicije i koja mora da poradi na sopstvenom telu jer pokušavam da dovedem u balans jačinu uma i tela. A telo svakako zaostaje za umom. Ponekad imam toliko volje i želje za razne izazove, ali moje telo ne može da isprati sve ono što sam zamislila. Zato, jačam sebe fizički kako bih uspela da nižem pobede svakog dana, na raznim poljima.

Učiti strane jezike iliti kako kupiti pavlaku za kuvanje u Kanadi kada nemate pojma kako se kaže pavlaka 🙂

Moram da priznam da mi je teško da se disciplinujem kada je u pitanju samostalno učenje jezika. Imam nekoliko kilograma literature i uvek je neodlučno prevrćem ne znajući kako da zakoračim u učenje. Zvuči pomalo apsurdno s obzirom na to da sam ceo svoj život provela nad knjigom, ali činjenica je da mi uvek fali taj neki podsticaj, ta neka motivacija da POČNEM. Užasan je osećaj nemoći kada želite da kažete nešto na stranom jeziku,a fali vam reč. Uvek se setim svog boravka u Kanadi i svoje samostalne kupovine u marketu gde sam pokušavala da pronađem pavlaku za kuvanje, a nisam znala čarobne reči. Uspela sam da je pronađem i kupim, i ručak je bio vrhunski, ali je i dalje ostala rupa u mom vokabularu koju moram popuniti. Ovo me tera da se vratim na misao sa početka – neću sebe forsirati da uzmem knjigu i učim jezik. Pozajmiću knjigu na engleskom, čitaću je, gledaću filmove bez srpskih titlova i pričaću sa ljudima na engleskom bez zadrške. Naravno, otvoriću i pokoju gramatiku, ali bez pritiska i samoosuđivanja ako nisam postigla zamišljeni nivo.

Naučiti neki zanat iliti iskoristiti svoje ruke i maštu da napravim nešto materijalno opipljivo

Kada se približio kraj mog školovanja, drugarica i ja smo, logično, počele da razmišljamo o tome kako ćemo zarađivati za život i šta je uopšte smisao naše struke u ovom ludom svetu. A onda je ona rekla: “Znaš, pekar uzme brašno pa napravi hleb. A kako ćemo mi da zaradimo prodajući naše znanje kada se ono ne može rukom opipati?” Svakog dana u ovoj blesavoj svakodnevici ja se setim ove rečenice i svakog dana me ista ta rečenica ošamari iz sve snage. Nekoliko puta. Od kuknjave nema koristi, zato sam odlučila da u nekoj daljoj budućnosti naučim neki zanat. Znam da će doći vreme za to, znam da će naići ljudi koji će mi biti divni učitelji… Ne znam da li ću uspeti, ali znam da ću dati sve od sebe da bude tako.

Čitati više iliti posvetiti više pažnje mladim autorima i stručnoj literaturi

Zvuči paradoksalno kada ovo izjavi jedan profesor srpskog jezika i književnosti ali hajde da razbijemo predrasude. Na studijama filologije bilo je zaista dosta književnosti, čitalo se za ispite u jednom roku po nekoliko hiljada stranica ZADATE literature. Onda sam se zaposlila i kako bi moji časovi bili što sadržajniji i zanimljiviji, opet sam došla u situaciju da čitam ODREĐENU literaturu. Kada toliko čitate u svom životnom veku,u odmoru od ispita i školske godine, poslednja stvar koja vam je na pameti jeste DA ČITATE. A onda sam počela da se interesujem za našu savremenu književnost tražeći u moru šunda i kvazispisateljica nešto vredno čitanja. I, ljudi moji, počela sam da nailazim na te  divne ljude, na njihove misli i opet se u meni probudila radost čitanja. Starija sam, zrelija, zauzetija… Smejem se sebi koji put sam prošla od mržnje do ogromne ljubavi prema poeziji koju sada najčešće čitam. I ne samo to, pomirila sam se sa činjenicom da sam tip osobe koji stalno mora nešto da uči, te trenutno čitam i priručnik za istraživačko novinarstvo i iznenađuje me koliko mi je to sve zabavno. Samo kada učim, samo tada se osećam živom…

Bolje se ophoditi prema sopstvenom stvaralaštvu iliti izdati knjigu u budućnosti

Nedavno mi je prvi put palo na pamet da se godinama kasnije osvrnem na svoju poeziju i da joj posvetim malo pažnje. Svi oni ljudi koji se se interesovali da sve te pesme budu objavljene prestali su da me pitaju jer je moj odgovor uvek bio negativan. Nikada nisam osećala da to neko treba da čita niti da ja treba da se eksponiram iz prostog razloga jer su sve te pesme vapaji moje duše u nekom životnom ropcu. Neki dan sam počela pesme tematski da sortiram i jasno su počela da se kristališu poglavlja, naslovi, ideje za ilustracije i poredak istih. U meni se javilo čuđenje jer je pesama mnogo više nego što sam mislila. U meni se javila želja da ih sve skupim i objavim kako bih mogla da krenem dalje. Kako bi moja stvaralačka duša mogla ponovo da stvara. Nešto sasvim drugačije, ili nešto slično ali bolje.

Slušati savete (naj)starijih iliti stari nekad i jesu najpametniji

Juče sam posetila baku u bolnici i kad smo bili klinci uvek su nam njene izreke i životne mudrosti bile simpatične, ali nikada ih nismo shvatali ozbiljno. A ona je uvek imala nešto da kaže i zaključi. Sada, u bolničkoj postelji, umorna i bolesna, ona i dalje ima snage da prenese neku misao i da neki savet. Tvrdim da ne postoji slučajnost i verujem u poruke Univerzuma. Često te poruke dolaze iz srca neškolovanih, starih ljudi, ljudi koji su spoznali smisao života živeći isti u njegovom bazičnom obliku. Izašla sam iz bolnice i evo i danas sam zamišljena nad mudrostima koje je baka izrekla. I evo i danas preispitujem svoje prioritete, želje i odluke u naporu da shvatim smisao Života.

…

Nadam se da je ovaj tekst bio inspirativan za neke od vas i da ćete i vi naći svoje pravo vreme da donesete neke odluke. Nemojte tada biti prestrogi prema sebi. Ja vam svakako želim što manje prepreka na putu do realizacije svega onoga što ste zamislili.

Do idućeg čitanja, čekam vaša iskustva i komentare…

V.V.