Prošle nedelje se u Tuzli dešavalo nešto magično – stari učesnici projekta “Odmor od rata – izgradnja mira” okupili su se nakon mnogo godina i 5 dana radili na idejama kako da osnaže YU peace mrežu  i počnu samostalno da pribavljaju sredstva za bar neke od svojih aktivnosti. Kada je trebalo da napišem izveštaj nakon ovog “veteranskog kampa”, sve je moglo stati u jednu rečenicu:

“Ovo je bio najemotivniji kamp u mom životu.”

Doticali smo se toliko važnih i “teških” tema, bivali zamišljeni nad njima, otvarali svoje srce na radionicama, i vrlo često na istima i plakali… Nakon prva tri emotivno iscrpljujuća dana, osvanuo je i taj četvrti, najveseliji dan. Nakon radnog jutra otišli smo na Panonska jezera, a posle toga i u Luna park.

Mnogo je bilo raznih muka u mom detinjstvu pa uvek imam utisak da sam isto samo pretrčala, preletela… Kao da ga nikada nisam do kraja živela i proživela. Kada sam ugledala svetla Luna parka, u meni se vratilo sve ono detinje što je davno sputano…

Novi ljudi bili su tu, uz mene, i bar na to veče, detinjstvo je moglo da se vrati, bar na kratko…

A onda je došlo vreme i za prevazilaženje straha od visine, i to uz nesebičnu pomoć prijatelja!

A kada je strah prevaziđen, otišli smo na meni omiljene autiće gde smo se beskrajno zabavili…

Na kraju svakog dana setite se da je uz prijatelje sve moguće i da u svakom danu morate pronaći neki momenat za smeh. Jedino se tako može živeti…

Do idućeg čitanja, vratite se u detinjstvo bar na jedan dan!

Detinji pozdrav,

V.V.