Nakon niza događaja i vremenske distance od istih, počela sam intenzivno da razmišljam o tome koliko su Somborci pasivni.(Do sada sam tu misao vešto potiskivala svaki put kada bi pokušala da ispliva na površinu…). Dobro, da ne zalazim u globalnije probleme u državi i da se ne dotičem generalnog pasivizma većine srpskih državljana. Kako kaže ona stara: Počistimo prvo svoje dvorište. 

A šta je u somborskom dvorištu?

Usporeni životni tempo naših sugrađana prija svim turistima koji na kratko dođu u naš grad, da se malo odmore. A mi koji ovde živimo i radimo često budemo zgroženi pasivizmom društva čiji smo deo.

Susrećem se sa tim u školi često: A hoću li dobiti peticu ako to uradim? Ovo je često pitanje za bilo kakvu aktivnost koja se od dece očekuje. Čak su u stanju da pitaju to i za podrazumevane đačke obaveze. Ta loša praksa zvana Daću ti čokoladu ako pospremiš svoju sobu iliti klasično podmićivanje dece kako bi učinili ono što mi od njih tražimo, prenosi se iz osnovne u srednju školu.

A onda, kada su već nekoliko koraka bliže odrastanju, mi imamo nemotivisane, mlade osobe koje za svaki svoj korak smatraju da je neophodno da budu nagrađeni. A kad ti srednjoškolci još malo poodrastu, dolaze do faze Daću ti posao ako se učlaniš u političku stranku i onda su oni slepi putnici u svom životu, misleći da će dobiti deo kolača za svoje paradiranje u ime tuđih kvaziideja.

Teško je (mladim) ljudima da shvate važnost učešća u kreiranju sopstvenog života, u kreiranju sopstvene svakodnevice. Nismo navikli valjda da budemo kreatori, nego da pojedemo šta nam se na tacni servira. Plašim se samo jedne stvari – biću suviše stara ili me neće biti kad nastupi neophodna revolucija. Kad stasaju neki koji će imati volje, snage i želje da uzmu konce u svoje ruke.

Ipak, u ovom strašno tužnom vremenu, ne mogu da ne pomenem mali broj tih naših mladića i devojaka koji se trude da ovog umirućeg Somborca održe u životu. Hvala im što ne isključuju aparate i mole se nemi posmatrači da se prihvate posla dok nije kasno. Mi smo kreatori svog života u svom gradu, to je jedina istina u koju morate da verujete da biste skupili hrabrosti da zakoračite napred. Počnite malim koracima, počnite od Sebe. 

Ili ako vam je strašno teško da se pokrenete, počnite tako što ćete se pridružiti onima koji su se na taj voz aktivizma već ukrcali. Hvala Otvorenoj Zoni, neformalnoj grupi mladih koja je ofarbala stepenice na Apatinskom mostu i ulepšala moju i svakodnevicu svakog Somborca. Čak i onog koji na te stepenice nije ni bacio pogled. Dakle, ako ne znate odakle da počnete, pridružite se nekome ko radi ovako divne stvari za nas, u našem gradu.

Do idućeg čitanja, aktivirajte se!

V.V.

Photo by Gregorio Rizzo