Nebrojeno puta u svom životu pomislila sam kako sam rođena u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. I dan-danas kada ugledam planinu, izgleda mi kao da sam se vratila predelu kojem pripadam. Paradoksalno je pričati i o tome koliki sam bila protivnik telefona, računara, tableta i sl. Paradoksalno je pričati sada kada sam odlučila da vodim blog, ali i danas se borim sa tim svojim bubicama.

Uvek sam mislila da sam stvorena da živim u tim nekim godinama kada su rođeni naši roditelji… Osećala sam da bi to bilo moje savršeno vreme za bivstvovanje. No, tu sam gde sam. Vek je dvadeset i prvi, a od prošlih vremena ostadoše samo susreti i festivali. I to je nešto, zar ne?

U subotu smo bili na Međunarodnom susretu oldtajmera. Ustala sam teško, pomislila da će manifestacija biti skromna i sa malo posetilica, ali sam znala jedno. Stajling mora biti vintage! Pospana i pomalo mrzovoljna pokušala sam da odaberem odevnu kombinaciju koja je bila u skladu sa prilikom. Možda zvučim kao fanatik, ali bilo je onih koji su moj fanatizam razumeli…

Kada sam došla na mesto održavanja skupa, oduševila sam se brojem posetilaca i izlagača! Dan je bio letnji, sunčan i neverovatno zavodljiv. Ljudi su se vrzmali po glavnoj ulici oduševljavajući se izloženim primercima.

A ja? Osećala sam se kao da sam u raju! Davno mi nešto nije nahranilo dušu kao tih sat vremena druženja sa vlasnicima oldtajmera. Ponovo sam osetila detinju sreću koja se u ovim odraslim danima sve ređe javlja. Nisam ni slutila da će biti potreban ovako mali podsticaj da se moja duša rascveta, bar na jedan dan. Bar na jedan sat.

Nisam neki poznavalac oldtajmera, pa vam neću pričati o modelima automobila, godištima i ostalim formalnim stvarima. Ali mogu da kažem jednu stvar, po meni je najlepše sređen automobil i najlepši model bio upravo ovaj…

Na susretu sam najviše razgovarala sa devojkom koja je vlasnica ovog simpatičnog Topolina i iznenadila sam se kada je rekla da u taj mali automobil stanu ona, tata i sestra i da se voze na duže relacije. Oduševila me je funkcionalnost ovog automobila, a ona je rekla da troškovi goriva nisu veliki, te da je najskuplje ono što sam i sama pretpostavljala – restauracija. Sedela sam u automobilu, razgovarala sa devojkom, Gregorio je napravio par fotografija i taman kad sam htela da ustanem, začula sam nepoznati glas: “Sedi! Hajde još jedan krug!”. Nasmejala sam se shvativši da snimaju prilog za lokalnu televiziju i da sam im upala u kadar – volim kameru, izgleda je počela da uzvraća ljubav :-).

(P.S. Ako je neko gledao taj prilog, neka javi :-)).

Sedeli smo kasnije, pili kafu i shvatila sam kako su svi automobili koji su mi se najviše dopali bili u nekoj nijansi zelene boje, a ta boja je bila dominantna boja moje odevne kombinacije :-). Ne mogu da se ne radujem tim malim svakodnevnim slučajnostima…

Usput smo sreli i moju školsku drugaricu čiji muž vozi oldtajmera i svaki put se oduševim kada vidim mladi bračni par koji je tako “kul” kao što su njih dvoje. I još imaju presladak plod svoje ljubavi. Pa šta čovek više da traži :-).

Njihov Ford i meni baš lepo pristaje…

Reč po reč i saznah za festival koji se održava u Italiji,a posvećen je svima onima koji vole vintage muziku, automobile i odeću! Kažu da je to prava mala teleport mašina. Ne mogu a da ne podelim tu spoznaju sa vama, pa ako ima vas još koji ste ljubitelji retro života, ostavljam vam link na kojem imate više informacija. (P.S. Italijani su neverovatni, primetićete da samo naslove stavljaju na engleskom a onda tekst bez problema pišu na italijanskom … )

http://www.summerjamboree.com/

Da li ste vi prisustvovali sličnim susretima? Kakva su vaša iskustva?

Do idućeg čitanja, veliki pozdrav…

V.V.

Photo by Gregorio Rizzo 

*Posteri preuzeti sa sajta Summer Jamboree