Život u malom gradu zimi utihne, uspori se, pa počne da se vuče mesecima ređajući loše vreme, negativne emocije i bezvoljnost većine sugrađana. Ipak, sa dolaskom lepšeg vremena, počinjemo da otkrivamo delove svog grada iznova. Radujemo se svakom njegovom kutku kao da ga prvi put vidimo, a bili smo tu već sto puta! Raširenih ruku dočekujemo svaku promenu jer se zbog nje osećamo da Živimo i Napredujemo.

Juče smo odlučili da snimimo jedan video o kozmetičkim proizvodima i kada sam razmišljala o lokaciji, nisam imala jasnu viziju šta želim. Znala sam, svakako, da mora biti mesto bez ljudi kako bi snimak bio dobar i kako me ništa ne bi omelo jer ne volim da snimam istu stvar više puta, ne volim da sečem snimak ako sam se zbunila, ako mi je nešto ispalo iz ruke ili slično… Sebe u šali volim da nazovem kraljicom spontanosti i to je ono što kod sebe negujem jer smatram da je pozitivna osobina.

No, da se vratim na lokaciju. Provozali smo se do kanalske obale koja je celog mog života bila zapuštena, a koju su pre par godina počeli da raskrčuju i tako su je uredili da ja nisam uspela da prepoznam neke njene delove. Krenuli smo nedovršenim putem uz kanal, a ja sam pričala svoje dogodovštine iz detinjstva. Baka i deka žive u susednoj ulici i , kao klinka, stalno sam letnje dane provodila na kanalu. Šetali smo i ja nisam mogla da nađem ogromnu vrbu, jer sada, nažalost, nije toliko velika kao što je meni maloj onomad izgledala… Setila sam se i nekih ljudi koji više nisu sa nama, letnjih dana, mog učenja da plivam i svega onoga što je prošlo.

Kada sam pokazala Somborcima slike,neki su bili ubeđeni da nisu fotografisane u njihovom gradu. Zato svima preporučujem da zavire u neku ulicu koja ih podseća na detinjstvo, da se opet popnu na drvo sa kojeg su padali, da se prisete nečega što je bilo i ostaće samo uspomene na neka lepa vremena. Jer šta je drugo život nego uspomena i stvaranje iste?

Do idućeg čitanja, melanholični pozdrav…

V.V.

Photo by Gregorio Rizzo